Srpski sion

Б<*. 34.

в СРПОКИ омон. в

Стр. 575

клетве те погубише Св. Претечу. Но овоме не куни се ни ти, не изговарај непромишљених ззклетви, а тим више не труди се да их исиуниш. „Њ достонтх тш-к" то; нека буде реч твоја „да-да, не-не". Једна само заклетва може се употребити, која се даје по захтевању суда, а у другим случајевима не треба, „не доетоитх тев-к". „Њ достоитх" најпосле свима нама, браћо, равнодушно односити се према гресима, и неиромишљеним ноступцима ближњих. Они, који су били с Иродом на гозби његовој, чувши захтевање играчице, а тако исто запоаест Иродову да се испуни то, не сачуваше га, не одвратише га од тога, него су мирно и равнодушно односили се према свему; а тим и сами иостадоше учасницимау смрти Св. Прегече. По овоме „нб достоитх тЈв-к", не приличи никоме равнодушно и хладнокрвно да се односи према гресима и безакоњима људским. Ми смо дужни да поправљамо порочне, да саветујемо заблудоле. Реч Божја говори: ако ко од вас зађе с пута истине и обрати га ко, нека зна да ће онај, који обрати грешника с кривога иута његова, спасти душу од смрти и иокрити мноштво грехова (Јок. 5,19—20). Итако не будимо равнодушни према гресима и безакоњима људским, него трудимо се по мери умења и сила својих о искорењењу њиховом. Браћо Хришћани! Много беда и невоља ми навлачимо на себе гресима својима. Па одбацимо грех, који нас мрзи (1. Петр. 2, 1), да деца Божја будемо. А по овоме реч Св. Претече „не достоитх тек^к" нека буде свагда у уму и срцу нашем. Рафају ли се у нас рђаве мисли и жеље, вуку ли нас на грех, споменимо се речи Св. Претече : „не достонтх тев^к" и уздржаћемо се од греха и безакоња. Буде ли се у нас телесне страсти и вуку ли нас к срамним делима, споменимо се опет речи Св, Претече „не достоитх теск", не приличи ти: и тим ћемо уздржати себе од свега рђавога- Једном речи, у свима случајевима, кад се буду рађале у нас разне заводљиве мисли, реч Св. Претече „не достоитх тек^к", нека буде свагдау у му нашем. Тим ћемо сачувати себе од греха и од оних беда, које неминовно долазе за њима; тим ћемо задобити себи милост у Бога и удостојићемо се блаженства у невечерњем дану царства Христова. Жалостити Господа гресима, противити се Његовој вољи, благој и угодној

„не достоита н<ш&", не приличи нам, недостојно је. Амин. 1901. По руском : Гр. А. Николи! варох Иришки.

Преглед црквених уредаба о светим тајнама. С руског превео и попунио: Ст. С, Илкић. (Наставак) 2. Правила за оне који се исповедају. Гледе саме исповеди св. Црква се држи следећих нравила: 1.) Исповед се састоји у усменом излагању грехова учињених не само делом, него и мислима, чувствима и жељама ; у опште узевши оца има бити откривање савести иред Богом и свештеником у најстрожијем смислу. 2.) Они који се кају, дужни су исповедати све грехе у опште и није им дозвољено ништа изоставити или прећутати због страха или стида ; 8 ) покајнини не треба да се извињују због учињених грехова, већ им је дужност, да сами себе строго осуђују ; 4.) на исповеди се имају износити сопствени своји греси а никако не туђи; 5.) не дозвољава се именовати она лица, која су участвовала у греху; 6.) исповедати се ваља са срдачним жалењем због учињених грехова, и при томе тврдо веровати у Христа и не губити наде на Његово милосрђе, сем тога уз исповед мора ићи и чврста одлука, да ћемо се у будуће чувати и клонити да учињене грехе не поновимо ; 7.) приступајући на исповед, покајник има бити спреман и вољан, да изврши ону епитимију, коју му свештеник одреди, и 8.) да се безусловно покори оној пресуди над савести му, коју служитељ св. Цркве изрече па ма то била и сама одлука од свегих тајана. 1 Као најподесније време за нокајање, сматра иравославна Црква велики пост свете четрдесетнице. У осталом никоме се не забрањује исповед и у остале постове, као и у свако друго доба године. Сем тога света Црква наре|ује, да сваки добар Хришћанин похита да се исповеди у случају какве опасне и смртоносве болести, као и у случају учињеног каквог великог и тешког греха. 2 С тога је и дозво1 Прав. исиоведапе пит. 103. — Чит исиов$датм у Требнику. — Књига о дужностима иреввитера. 2 Н)јЗет.