Srpski sion

стр. ууц.

„СтСЈКИ

сиии."

Бр. оо.

И зато, што је Епискоггска власт боже ственог установпења, не може се она никаквом силом човечијом ограничити, развје ако то иначе благо саме цркве иште, и на то обшта црква или и поједини Епископи саизволе, што се учинити не дозвољава ио њиховоме само ироизволењу без важних узрока и пиши па евагда , него само дошле, докле узроци ти узтрају и докле тако благо цркве иште. С тога у погледу томе застарјелости и није места у цркви; с тога и предходни случајеви не могу мјерилом бити за садашњост и будућност, на ни она дјејанија сабора од 1769. 1790., 1864|5. и даље од 1870| 1., па ни она од 1874[5. с иогледом на предизложена, и на начин, како су сљедовала. (Срав. АА кан. 34, Ант. пр. 9 и 16. Гангр. 21; всел. саб. VI. 12 и УП. 6 ) По томе дакле Епископи имају право исто тако, кано и Апостоли или совокуино или тјединце упражњавати власт ту, одкуда синоди вселенски и помјестни. ко којим последњим нринадлеже провинцијални, митрополитски, дијецезални. У делокруг таквих синода не спадаше саво испитивање и утврђивање вјере, односно не спадаше само догмати с обреди, дисциплина у теснијем смислу већ и предмети тицајући се црквеног имања, црквених добара и добровјерних заклада, чему за доказ послужиги могу С. С. ААк. 88. 41. и донешена на синодима тима правила, а наиме IV. кан. 17. 26. Анг. 24. 25. Трул. 25. VII. 11. Трул. 49. УП. 12. 13. И та форма, унраве црквене налази потврду и у предкоснутим Христовом установлењу и непремјенно досад у нравославној цркви набљудаваној пракси, о чем сведочи апостолска и црквена историја. За одржање тога црквеног устројства које почива у разностепеним цркве предстојницима прииадајућој власти позвани су и обвезани су Епископи, служећи се при том духовним, а и материјалним средствима; дочим устројство то између осталог с тога, што на установленију Христовом почива, тим начином и к ортодоксији нринадлежи Синод 1882. Тако учи црква ова; тако њено каноничко право. И по томе сваки, док је у заједници цркве мора се и покоравати њеним на пољу том донесеним установама. Желити пак и хтети да народ

цркву Христову уређује и њоме унравља, зове се ићи у наточ установленију горњем. Зове се хтети с религијом и вером шпекулирати по произволи својој. И ако би ми сад Рескрипт с1ес1ага1;опа1ш од 16 јул. 1779. и конзисторијалну систему од 5. авг. 1782. са догматичком науком, односно каноничким правом цркве ове с једне, а с друге стране с постојећим новим уредбама сравнили; то би морали не сумњено то уве рење придчбити, да је црквена аутономија под арзокШбтот далеко већа, уређени.ја (§еге^е1ег) била, не жели што је томе случај у констиционалној држави; шта више, да је под констиционалном владом аутономија правно постојећу уништила, и да црква сва сад фактично без аутономије стоји. У таквој форми донесена аутономија нова и није могла дакле у практичном дјејствију (111 ргакЉсћег "Шгкип^) друго што сгворити доли демагогично црквенство (Оета^о^еп КлгсћепИшт), од чега последице по самој ирироди указу.ју се као за цркву убитачне, али уједно и по саму државу шкодљиве, шта више опасне. И стоји ли то, то онда и сваки, коме на срцу, ако и не благо цркве ех рппс1рш, али бар оно државе, лежи, мора желити, да томе жалосном стању једном предјел положен буде, и да се цркви она аутономија ревиндицира,, која јој но правди иде. Према таком стању цркве, које је с гледишта црквеног неправилно, с гледишта пак опортуног тако жалосно, да коначном растројству и по томе неминујемој пропасти цркве води, и даље према околносгима, у којима се налазимо, иоњам ја свуколику тешкоћу заднтка кога нам решити нредлежи; знам ја, а знате и Ви, на колико је положај наш непријатан, и то тим више, што се, као што је очито, налазе у самим недрила наше обште матере цркве такви, који, заборављаЈући на непремјене заиовједи Божије« клањају се више прелестноме мира овог духу, нежели ономе страха Божијег; шго се појавише и такви, који се нечестивим радом и примером својим труце, да свегињу благочестија цркве обезсвете, да чистоту вере помуте, уважење цркве умале, дух православија у клиру к народу стесне; што их има и таквих, који божествено цркве устројсгво безсаконим рукама дерзају из темеља кретати и из корена чупати,