Srpski sion

В р. 3».

„ЦГШЈЈЧИ

^ЈЈаии.-

вима, а не празни разговори, злуради и отровни, који куже и потпаљују мржњу и освету. Важна је ствар васпитање. Родитељској бризи нису поверене мале ствари, иего огромне, као: сва будућност њихове рођене деце, будућност њих самих и свега народа, узданица Дркве, слика Божја, храмови Духа Светог, Божја посиновљена чеда, питомци ангела хранитеља, цвет човечанства, браћа Спаситељева иЈБегове особите љубави учасници, земаљског царства Божјег изданци, насл>едници раја, радост родитељска. Узмите с тога у свој програм и васпитавање добрих мајки, од којих много зависи и учинићете тиме неизмерно доброчинство за цркву и народ, за државу и друштво човечје! Радите све ово по. удешеном плану уЗадругама Добротворним Вашим и Ваше ће дело бити тада савршено и Богу врло угодно! Пођите напред у том и покажите добар пример свима Добротворним Задругама! А сада на завршетку слободан сам честитати Управи ове Задруге, као и поштованим чланицама на њихову мудру и ревносну раду досадашњем, пуном љубави и преданости. Нека их Господ за њихове труде награди, нека их благослови сретним животом и спасењем и овога и онога света!

Преглед црквених уредаба о еветим тајнама. С руског превео и попунио: Ст. С, Илкић. (Наставак.) Гледе духовних особина оних који се желе посветити свештеноме чину, правила дрквена захтевају: 1.) да се испита њихово религијозно и морално владање и 2.) да се не сме рукоиоложити онај, за кога би се доказало да је због рђавог владања недостојан свештенства.** Према томе прописује се: а) да се не уводе на свешгене степене они, који су недавно из незнабоштва прешли у Хришћанство, те који су скоро крштени. Сам аностол Павао ппше: подокаетх еп1скоп8 кмти н« ноко крш^инК. ** I. вас. ирав. 9. — в. Милаш : Правила I. 206. Ј

(I. Тим. 3, 6); апостолска правила пак у опште говоре да. је неумесно да онај, који је тек из незнабожачкога живота прешао и крсгио се, или се из неваљалога начина живљења тек обратио, постаје одмах епископ; јер није у реду да онај, који ни сам још није иоиитан, постане учитељем других, осим случаја, да се то по Божјој благодати догоди" (ап. прав. 80); а први је васељенски сабор применио ово правило и на презвитере (I. вас. 2). Сем тога захтевају правила — б) да сваки који ступа у свештенство, а особито који се поставља за епископа, мора бити просвећен заањем Светога Писма, да га може п сам слободно и с разумевањем читати и друге у њему гиучавати ; такође да су му позната сва свештена правила, која се тичу службе и дужности му (УП. вас. 2). Како се свештеници, а особито епископи иостављају да буду чувари вере и Цркве, то се од њих с правом захтева да рачумеју не само духовне науке, већ да имају и нотребну количину умнога образовања. Само ио себи се разуме, да, се ово образовање њихово мора подчињавати речи Божјој, учењу црквеном и духу свете вере. По 19. иравилу шестог васељенског сабора „треба да предстојници цркава сваки дан, а особито у дане Госиодње, поучавају сав клир и народ речима благочастија, изабирајући из божанственога писма мисли и расуђавања о исгини, и држећи се у томе установљених већ граница и иредања богоносних отаца. Пак и кад се породи какав спор о некоме месту у Св. Писму, никако друкчије, да то место не тумаче, него како су га изложили у својим списима видела Цркве и учитељи, и са тим списима нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих речи, да се не би, неискусни можда у томе, уклонили од онога, што треба да се чува" (види и сравни аиост. 58. и Лаодик. 12). По примеру и предању апостолском Црква је узаконила, да се претходно испитају сви они, који ће у свештенсгво ступити, те да се тако докаже колико им је нозната наука Цркве и и прописи о свештеничким дужностима; уз то су дужни они.који постављају односно рукоиолажу друге, руководити и упућивати ове у тачном схватању и разумевању речи Божје и одредаба црквених. (Карт. 25. VII. вас. 2). — в.) Много су строжији захтеви гледе иснитивања моралних особина кандидата свеш-