Srpski sion

С тр . 642.

„СПРСКИ сион.

Б р . 38.

тенотва. У овом обзиру тражи се, да се за свештенике постављају само такве личности, које су од давна времена познате са свога доброга владања (ЈГаодик. 12); да се не по стављају такви, који су пре краткога времена оставипи порочан живот (апост. прав. 80); такође да се не рукополажу ни они, који су под притиском оставили веру, те се после због тога покајали и обратили, деси ли се пак, да се такви по незнању и рукоположе, имају се одмах свргнути са свештенога чпна, чим се дозна за њих да су били одпадници (I. вас. 10. апост. 62. анкир. 1. 2). не смеју се постављати они, за које се докаже да се налазе у тешким гресима, због којих се и посвећени лишавају чина, као н. ир. у блуду, крађи, нарушењу заклетве, убиству (апост. 61, I. вас. 2. 10), ма оно било и нехотично (Григ. Нис. 5), јер се за принос бескрвне жртве траже од крви савршено чисте руке. Испитивање кандидата обавља се духовним путем помоћу исповеди и јавним начином, истраживањем и помоћу сведока (I. вас. 2). У ста.ро време нису се могли примити у клир сви они, који су се подвргавали јавном кајању због каквих грехова и преступа Уопште пак све моралне особине које ваља да красе свештено лице нодробно су изложоне и наведене у посланицама апостола Павла к Тимотеју и Титу (I. Тим. 3. Тит. 1). Свети оци с највећом строгошћу истичу и потврђују све наведене захтеве апостолских правила у овом погледу. (Вас. Вел. 89). Нарочито се морају истаћи два правила, која донесоше сабори и од којих прво наређује, да ни онај не може бити примљен у свештенство који је искрено иризнао и испо' ведио све учињене грехе и покајао се због њих, ако су то греси такове врсте, који сиречавају достојно обављање свештенослужења, и због којих се и сама све.штена лица лишавају свога чина. Први васељенски сабор овако говори у том погледу: „ако су који без исиитања постављени били за презвитере, или су при истраживању очитовали своје грехе, па се нокрај свега тога очитовања њихова нађоше људи, који противу правила на њих руке положише, таковима правило не допушта да остану у клиру" (прав. 9.). Такви су тешки греси одметништво од вере, прељуба, убиство ма било и нехотично. А друго иравило прописује, да ако се ко год усљед незнања или хотимично

постави за свештеника, а био је у иоменуте грехе пао, те се то тек иосле рукоположења дозна, такав да се не може трпити у чину, него га се има лишити. Нрви васељенски сабор говори у том ногледу овако: „Ако се у течају времена опази код каквога лица неки душевни грех, и то докажу два или три сведока, тада нека то лице престане бити у клиру. Који пак поступи противу овога, тај ставља у опасност своје припадање клиру" (прав 2). У другом правилу своме исти овај сабор наређује ово: „Од оних, који су пали, ако су неки постављени били, или по незнању, или и са знањем дотичних, који су их поставили, ово ипак не сле.би ничиш црквено правило, јер кад се то дозна они биваЈу свргнути'' (прав, 10). Неокесариски сабор опет примећујв да „нрезвитер, који је телом сагрешио пре но што је изабран био, пак сам исиоведи да је пре рукоположења сагрешио, нека не прииоси жртве, атш нека остало уздржи, ако је у другоме ревносган; затим додаје Јер, као шго многи тврде рукоположење изглађује остале грехе. Не исповеди ли он сам, а немогућно је ово јавно доказати, нека сам иросуди, како да поступа" (прав. 9). У првом реду овим се правилом изражава мисао, да греси који су мањи од прељубе и сличних јој грехова, не морају пречити некоме да достојно стуни у клир; ако се дакле дотични искрено покаје због учињених грехова те се поправи а међутим је у другом погледу достојан да буде рукоположен; речима „не исповеди ли он сам, а немогућно је ово јавно доказати, нека еам просуди, како да поступа", — оставља се ова ствар на савест кандидата, те ако он сам, прикривајући грех којега носи на души, дозволи да га поставе за свештеника, ова тежина греха и одговорности због недостојног рукоположења, пада на његову душу. (Наставиће ое) Срби сликари. (наставак из броја 33. — 1901.) Х1Л 7 Ш. Поп Симеон, иконопиеац. (год. 1708 ) Сликао је иконостас у манастиру Ћелији Пиперској ј Црној Гори 1708. г. Тамо, где сам на његово име наишао, нема оцене о шеговој сликарској вештини. („Просвјега", год. 1893. св. Ш. стр. 166.)