Srpski sion

вр. 43.

„СРПС КИ

сжон. и

отр. 719.

сада било, то ни сама конзисторија није признала. Вис. министарство је ово привремено устројство грчке општине — и ако је од кр. гуверније 27. јула 1868. г. о противном било извештено, — са одобрењем узело на знање с' тим, да је то устројство заиста иривремено и да исто не може упливисати на коначно уређење ове ствари, која је већ у нечему — овоме устројству противно — била решена §-ом 9-им IX. зак. чл. од г. 1868 , који је са два месена дана раније донесен од наведеног министарског одобрења, а односи се баш на брашовску грчку општину, као што се и из саборског диевника од 6—8. маја 1868. г. видети може. А ради коначног уређења овога спора би поново одређена истрага, а вођење исте новерено је великом кр. судији Григорију Белди. Исти Белди у току истраге уверио се о томе, „да је брашовска црква св. Тројице грчка национална, не иак обична грчкоисточна црква, а да гтрема томе право својине на цркву једино Грцима нрипада." На то је министарство богочасти и јавне наставе — не узевши у обзир мњење свога мало пре споменутога повереника — 30. јула 1869. г. под бр. 9361. донело ниже наведено решење, ко.јим је скоро у целости одржано у крепости 1868. г. на знање узето расположење митропол. конзисторије, те је поново изречено: 1. да се у цркви богослужење има наизменце на грчком и румунском језику обдржавати, да Грчка црква има једнаку плату давати како грчком, тако и румунском пароху; 2. да цркв. иметком, којим су до сада Грци руковали, и надал,е Грци рукују; 3. рачуни, који су до сада политичким властима на ревизију поднашани, од сада се имају сибињској митропол. конзисторији нодносити. Дуго нису могли Грци у траг ући томе, зашто је министар мимоишао мњење свога иовереника, и зашто је овако неправедно решење донео, кад је баш министар Етвеш толико љубио правду и правичност. Напослетку тек 1879. г. дознаше Грци случајно, да је то — кр. рескрипту од 1796. сасвим нротивно — решење стога донешено, што

је овај рескрипт код министарства међу списима канда намерно измењен био са кр. рескриитом од 8. октобра 1796. грчке црквене општине у Бечу, о чему се са дозволом министарства ошцтина сама уверила, а у архиви међу списима бечке грчке општине свој решкрипт нашла. А међу та два рескрипта постоји та битна разлика, да се брашсвска грчка искључиво грчком својином проглашује, дочим кр. рескрипт за бечку општину спомиње и „Влахе" (мапедо валахе) као правне поседнике бечке цркве. 1. и 3. тачка овог регаења није се свидила Грцима; прва стога, што се пре годину дана уведено нривремено стање у супрот 72. годишњег законом ос-већеног автономног права хтело као стално поставити; трећа нак тачка стога, што су тиме не само све Фундације у онасности видели, које су саме уз одржање цивилног и грађанског руковања дакле са искључењем конзисторије осповане, — већ и саму цркв. — општинску автономију своју. Услед тога су Грци против наведеног министарског решења, а ради измене истога обратили се преставком на угарски сабор, а то исто чињаше и Румуни. Ове две преставке изнесене су пред сабор у седници од 30. марта 1871, али без стварне одлуке с тим, да их има надлежни министар у делокругу свом што пре правно и коначно решити. (Наставиће се).

Слово 0 молитви. Говорио у Бедовару јереј Владимир Милутиновић. Који 1\>д призива име Господње сиасће се. (Рим. X. 13.) Ево, побожни Хришћани, апостола Христова, где нас упућује да иризивамо име Господње, ако спаса себи — односно души као главноме делу нашем — желимо, „јер, вели, који год призива име Господње спасће се". А да сваки поједини од нас себи спасења жели о томе сумње нема. Јер кад у најмањој невољи телесној тражимо спаса илоти тљеној и пропадљивој, зар да се за душу бесмртну не бринемо ? Има ли међу нама кога, који себе не љуби толико да својој души спаса желео не би? Заиста нема!