Srpski sion

отр. 758.

„срмсел

смон."

вр. 45.

љање епиекопа на важније катедре потчинило утецају царске власги и када је и сама иотврда, од сабора изабраних епиекоиа, зависила од поменуте власти; што се тиче избора епискона за провинцијалне градове, сами су цчреви дозвољавали да при том избору у место целог народа учествују местне графанске власти и одличнији градски чиновници. 2 У осталом црквена правила никада нису дозвољавала, да избор епискона обављају непосредно светске особе и власти без власти духовне, те је сваки тим начином обављен избор проглашен за ништав. Већ апостолска правила говоре: „Ако се који епископ послужи световним властима, да кроз исте 'задобије Цркву, нека се свргне, пак и одлучи, а исто и сви они који с њим опште" (нрав. 30). Седми васељенски сабор пак наређује: „Сваки избор епископа, или нрезвитера или ђакона, који бива средством световних власти, нека нема ваљаности, сходно (наведеном апостолском) правилу. Јер који се има произвести за епископство, мора бити од епископа биран, као што је наређено од светих отаца у НикеЈИ нравилом (четвртим). (VII вас. прав. 3). Црква је установила, на основу аностолског примера и предања, (I. Тим), да се од онога који је за епископа изабран, пре рукоиоложења има изискати: 1.) исповед православне вере, која се има усмено изговорити нред посвећењем, а за тим и писмено изложити у широј или краћој форми; они пак који су у старо доба постављани на знаменитије катедре епископске, шиљали су исповед своје вере предстојницима других цркава., да тиме засведоче своје православље и верско јединство. Исповед догмата православне вере скопчана је с одрицањем од свију Црквом осуђених јереси и са обећањем, датим под заклетвом, да ће дотични чисго и ненарушиво чувати православну веру кроза сав живот свој. 2.) свечана обвеза и обећање, нод заклетвом. да ће чувати нредања католичке Цркве, каноне св. сабора и св. отаца, штитити мир и снокојство црквено, управљати повереним му стадом у страху Божјек без икаква зазора, бити иослушан својој вишој духовној власти (епископском сабсру, митроиолиту или патријарху), и т. д. Сем тога с давнашњих времена онај 2 Сравни тумачење 11. Лаодик. прав. у Еи. Никодима: Иравида II. стр. 79.

који се рукополаже морао је изјавити и заклетвом изјаву своју потврдити, да никоме ништа није дао нити обећава за то, што је за епископа изабран. Ова је одредба донесена, да би се прекратила симонија, против које су у старој Цркви донесена веома строга правила (апост. 29. — IV. вас. 2. и др.). Сем тога у грчкој цркви је био обичај, да је новопосвећени ени*скоп одлазио цару и ноздрављао га, желећи му, да дуго влада и молећи се Богу за његово спасење. Овим акгом сведочио је новопосвећени, да је веран и послушан царској власти. 3 У нашој овопредеоној цркви митрополитапатријарха бира народни сабор између архијереја ове автокефалне области. Митрополитпатријарх се интронизара у своје достојанство краљевским повереником, по претходно пред краљем положено.ј заклетви о верности, (Декларат. од 1779. §. 3. и §. 70. и Саб. Устр. од 1875. §. 18. ал. 2. и §. 20. а.). Епископе дијецезане бира Св. Архијерејски Синод између тројице митрополитом-патријархом кандидованих свештених лица (Декларат. §. 21). Епископ се хиротонише, по претходно нред краљем положеној заклетви. (Декл. §. 70). У старој Пећској пагријаршији патријарха су бирали епискони, а епископе је постављао цатријарх између тројице кандидата, које су му епископи предлагали. 4 Избор епископа обављао се овако још у првој половини ХУШ. в. за време архијепископовања и митрополитовања Вићентија Јовановића. 5 Избор епископа у Русији обавља се данашњим даном по правилима духовног регуламента донесеног под Петром Великим. Према пронисима дотичног регуламента, Синод предлаже двојицу или тројицу досто.јних кандидата за обудовелу епархију, а цар потврђује једнога од предложених. 6 У свему осталом поступа се сходно канонским захтевима, к чему се још 8 V. ЈивНп. поу. 123. — Формуларе еииекопске ваклетве при постављању односно поздрављању владара, види у Леунклавија 1п Јиге ^гаесогит Нћ. 6. гевроч8. 11. — ср. Симеон тееал. тсер1 х е1 Р отоушу - хг Р- 61. 4 в. Летопис св. IV. год. Ј900. Прило8и за историју АЕпиекопа и епископа у Митрополији Карловачкој од Д. Руварца стр. 280. 5 ЊИ стр. 278. ' Декл. Син. од 1722. уа реглам. Ст. 4. — Собр. 8ак 1, 1722. N-1-0 Н794. 4. — Право благочастивих владалаца, да именују епископе не противи се канонима (в. Милаш. Нравила I. етр. 184).