Srpski sion

От?. *796.

,СРПСКЖ

СЖОН."

В р . 48.

„Све се више и више увјеравам (вели оп у октобарском писму 1900. год.) о нереалности овог свијета, у ком ми живимо. Не кажем да је то сан, већ је то само једиа од безбројних мапиФестација живота." Али ФилозоФија лажног Толстоја одбацује надање на будући бољи живот. За лажвог Толстоја не освјетљује свијет добар иромисао, већ зла судбина, у свези са оаразитима живота. Живот је борба зла с разумом. Бог — није упра.ввтељ васељене, већ прост здрав смисао, слаб иомоћник човјеку против надмашне силе зла. То је њешто у облику мрачног будизма, умекшаног Фантазијама. Будући живот, — такођер измишљотииа паразита, отровни напитак за раднички сталеж људи. Лажни Толстој, прииуђен да нотражи себи потиору у јеванђељу, служи се т ктиком најчудноватијег својства, ради одстраљења из јеваиђеља свију обећања будућег живота. У јеванђељу од Матеја XIX. 28. говори Исус Христос: „ви ћете, који идете за мном, у другом рођењу, кад сједпе Син човјечији иа пријестолу славе своје. сјешћете и ви на дванаест пријестола и судити над дванаест кољеиа Израиљевих." „Тај стих ја изостављам, — вели Толстој — јер он нема никаквог одређеног значења. . . Он ијји не значи нишга, или звучи смијешно, иронично." Код Марка X. 30. говори Исус: „сад добија стоструко, а у будућем свијету (IV тф а1о)У1 тф вр)(о[леуф) живот вјечпи." ,,"Еруо;лац — вели Толстој (разумије се сасвим неправилно) значи „прелазпти", и било би IV тф а,Ш'Л тф гр^о^ф: значи у вијеку сада прелазном, дакле у овоме , овдашњем животу," То 1врди Толстој пе гледајући на бесмисао претварања вјечног живота у пролазни привремепи живот. Не вриједи пратити, стих за стихом, тумачење Толстојево у његовом излагању јеванђељ^. Радознали могу сами просудити њихову вриједност. Саставивши ма какву систему свог учења, Толстој, чини се, дужан је, ако вјерује у њу, да и живи тако, како вјерује. Он је објавио, да је свака управа, сваки закон, свака својина — зло: сли

једило би да треба одбацити и све удобности живота, које су на том злу основане. Узгредно одбацује он одлучно и дувао и алкохол и месо. Но ашвот га је ипак савладао. Рођак његов прича, да, кад је он обрадио евоју схему једино могуће среће, то не само да се пије осјећао сретним, већ је осјећдо уморносг духа. Жени и дјеци ннје ни на ум пало да се одреку управљања Јасиом Пољаном и да зарађују себи хљеб пољским послом. Затим су га ночели освајати његови посјетиоци. Дерулед се појавио и гкјчео га склањати на страну реванша; почеле су долазити ромаитичне даме (тип, који он не трпи) — с том иамјером, да би се код њега „научиле живјети"; појавиле се и даме практичне особиие, пријетећи да ће се убити, ако их не спасе, давши хиљаду рубаља. Лажни Толстој говори, кад људи просе новаца, то им не треба дати из љубави према њима, већ само из учтивости; а он и то вели, да кад људи краду ствари, то су им ствари потребне и они дакле имају право да их узму. Па ииак изилази из приче, да је, кад су се такове даме ггојављивале, нрави Толстој долазио изван себе, а гроФица их је одстрањивала из куће. Толстој је сашио пар чизама — посао по изгледу користан, и било му је противно, кад је дознао да један од његових штовалаца чува те чизме код себе у стакленом орману. Влада се односила према њему јако добродугано и снисход* љиво; али рад захтијева реда и једном је некако био Толстој иозван на суд као свједок због њеке ствари. Дјевојка Серон, која је живила као гуверианга у Јасној Пољани, прича, да се Толстој појавио на суд у опаклији, положио на стол свитак рубаља рекавши: „ви мене ие можете нрисилити да се закунем, — ево вам моја глоба," и изишао напоље. Иста дјевојка. приповиједа, да је жа лосно било ногледати биједног нророка, кад је покушао да се окане пушења, „Ходао је из ћошка у ћошак, управо није могао да нађе себи мјеста. Сад занали цигарету и баци је, сад покуша удисати дим, кад други заиуше. Наиошљетку ипак није имао снаге да се сасвим ослободи навике — та то му је умиривало