Srpski sion

г 1јр. 5.

„СРПСКИ сион.

Стр. 71.

обљуштено и осољено," доћи на готово. А би ли то нраво било? Не, никако не. Онај, „ко не ради, нека и не једе." Но не само, што ни један љенчина није кадар ни себи ни коме другоме што користити, већ он шкоди другима, а највише још самому себи Доиста, „лијеност је највеће бреме," и колико људи, сами реците, „пострада с нерада." Н. пр. „ко доцкан устаје, и обојчине му нестаје." Нерад се увијек послнје љуто свети. Кад се сви други људи одмарају, онда лијен човјек мора највише радити; „лијен у светац највише посла има." Тако ето, „ко хоће свагда лијепо, може на Божнћ слијепо." Онај, који не ће да ради ни за се, да се само не изблати и не изгари, мора послије редовито да ради другоме, јер „бијеле руке туђ посао милују." Ако међу тијем такав човјек и послије, као слуга, остане лијен, чини опет штету само себи. Јер „лијена слуга, да не учини један корак, учини пх осам." Доиста, што су „нерад и немар већи, и квар већи," јер „с немара кућа се обара, као с нерада што пропада," и ко је „лијен готов плијен." Је ли чудо, кад је тако, што лијена човјека нико не трпи, ни Бог, ни људи? „Лијеном Бог не помаже," већ „Бог даје тежаку а не лежаку; и ратару, а не беспосличару." А каквим све именима не крсте љенчину поштени људи! Такав је човјек р^а и кукавица, „р|>а на посао, а рђа с посла," све једно; посао се не ће ни за длаку папријед помакнути. Љенчина је налик псу, јер „и пас би у зими градио кућу, а у љету протеже ноге у хладу и спава." Тако се и лијен хвата посла истом кад му „догори до ноката." Иначе најрађе „лежи као клада," ништа не радећи, или ако што и ради, „ради као ни себи ни своме," а ако треба да се камо жури, он се „вуче као пребијена змија," или „иде као да јаја на глави носи." Сигурно сте већ чули, гдје таква човјека подругљиво питају: А што си „објесио руке као пиштоље?" или гдје му, ако јаши на коњу, који је као и он, вичу: „Ободи га, Ђуро!" Лијен човјек ни]е никамо пристао. „Тежак је и земљи,

на којој стоји." Још је најбоље, да остане ондје, гдје је, да другијех не квари, кад већ себе није кадар поправити. „Ко у Пешти не ваља, у Будим нек не иде!" Друкчије, ако до^е камо, гдје га још нијесу видјели, свако ће му рећи као лијеној мачки: „Миши ти уши одгризли!" и ако што од кога затражи, казаће му, „нека тражи, гд је је плот оплетен кобасицама." Због тога, што је рад толико вриједан, а јер нерад не само нема никакове вриједносги, већ може да буде само штетан, не смије се човјек никако, ако хоће да буде паметаи, раду отимати, већ му макар да „ниједан посао није лак," најприје „ваља запети, па запјевати." А и „боље се један пут заплакати, него сто пута уздахнути," по готово кад онај, „који ништа не пробира, ништа и не добија." Бадава, ко се мотиком не набуса, тај се круха не накуса," јер никаква земља. ни ораница, ни „виноград не иште литве него мотике," т. ј. виноград иште најприје да се окопа, а онда истом да се човјек брине за друге потребне ствари. Како „ниједан дим без мало огња није," тако има и у сваком раду људском бар нешто добра. 8а то и „Бог говори: Помози си сам, помоћи ћу ти и ја." Само ономе, који ради, „радиши Бог помаже," а у онога, који ништа не ради, не пача. Не чини он тога за то, што нас не°љуби. И мајка љуби своје дијете, па ипак „док дијете не заплаче ; мати га се не сјећа." С тога и вели св. писмо: „Ко проси, до бива; ко тражи, иађе; ко куца, отвара му се," једнако као што и онај, „ко ради, изради," „ко чека, дочека," и „ко слуша, он и куша." Гдјеко, не хотећи сам да ради, ослања се на другога. Али тај криво чини, јер „ту^а рука не тече." Тако н. пр. „ту^е руке не ишчешаше свраба," или ако и ишчешаше, не ишчешаше теби; „туђа мајка има свога синка." С тога, „ако хоћеш бити добро служен, сам се служи!" Па за право оно, што се без свога труда и своје муке добије од другога, било као дар или каква баштина и сл., нема ни правога благослова. Тако се и догађа