Srpski sion

1јј». 11.

.СтОСКИ СМОН".

Оге. 167.

тац жалећи дати за неку нужну ствар мало новаца, мора послије дати много више, јер „због једнога чавла изгуби се плоча, а због плоче коњ, а због коња коњик". Тако редовито „тврд више даје, а лијен даље каса", те се често дога^а да буде и „мала лакомост велика штета". Ја мислим, да послије овога, што сам вам напоменуо о лакомству, нико од вас не сумња о том, да је лакомство грдно зло, којега се особито морамо чувати. А велико је зло, како смо мало прије видјели, и неимаштина. Али које је ипак од та два зла веће? Свакако ово пошљедње, те ја мислим, да сам властан рећи свакоме од вас: „Воље је, да ти рекну: лакомче, него ли неималче". (Наставиће се.)

Из иеторије деобе наше еа Румунима. (Свршетак.) Но поред свега тога, што су наши сабори свако румунско нотраживаље гледе наших манастира одбили, с разлога јер су чисто српске дрквене задужбине, које не могу бити ни предмет претрееа при деоби нашој с Румунима, остао је манастир ~Х.одош и после установљене румунске митрополије, и после деобе наше с Румунима, под јурисдикцијом и у поседу Арадске дијецезе. А ми нисмо ништа чинили да се манастир Ходош врати под јурисдикцију и у иосед наш. Задовољавали смо се и онда, као и после, закључцима. Задовољили смо се и тиме, да мапастир Ходош уврстимо — као свој у саборски изборни ред г. 1870., а г. 1871. да га инвентаришемо.* До г. 1877. у ствари манастира Ходоша није ништа рађено, и ако је сабор 1874. и 1875. био на окупу. По шематизму Темишварске епархије за 1897. г- (стр. 34.): „Године 1877. обратио се је био блажено* у уручбеном митрополвтском записнику од те године, под Бр. 87., забележено је: „Миниотар богочасти и просвете (отписом од '22. јануара Бр. 1507.) шаље жалбу романског епископа у Араду, што је одбор сабора српског имање манастира Ходоша инвентирао, — искајући разјашњење у тој ствари." — Какво је разјашњење дато,не знамо, јер у Лрхиви нема никаквих спаса, који би се на овај предмет односили. Шта више, нема ни министровог отписа.

почивши патријарх српски Прокопије Ивачковић на архиепископа и митрополита романског Мирона Романа ради предаје овог манаетира у подвлашће епархије темишварске, оснивајући свој захтев на томе, што Срби нису хтели пристати на сабору 1865. и пригодом заједничког делегацијоног саветовања 1871 године на то, да се и један банатски манастир преда у својину Романима. — Одговор на ову представку није нам познат. Али се лахко даје погодити, кад су Романи и данас у поседу тога манастира. Без нарнице се такови предмети не пуштају из поседа." Тек г. 1879. у саборекој седници 24. септембра, ставио је посланик Димитрије Крестић на председништво сабора ову интерпелацију: „Приликом деобе између српске јерархије с једне стране, и романске јерархије с друге стране, остало је питаше српског манастира „Ходоша" нерешено, те се тај манастир и данас налази у штатусу у ком се приликом деобе затекао. „Овоме славноме сабору спада поглавито у делокруг и то: да народне задужбине очува и потомцима у аманет остави! „Могу слободно казати, да се наш народ за судбину тог манастира здраво распитује, и да се баш од овога сабора нада, да питање тог манастира, те чисто српске задужбине, по српски народ једном повољно реши. „Из обзира дакле што питање тог манастира не може и даље нерешено остати; но напротив да је крајње време настало, да се овој по српски народ шкодљивој неизвесности крај учини; „Из обзира што овај манастир, поред свега тога, да се за исту српеку задужбину сматрати мора, да према кривом положају своме „с1е 1аск>" засад романској јерархији припада, па пошто овим провлачењем и дуготрајањем овог неприродног стања овострани српски народ знатну материјалну штету трпи; „И најпосле из обзира, што се одржањем садашњег неприродног и незаконитог стања моралан углед славног сабора слаби, и што ондашњи Орби, видев нашу немоћ, дан на дан све већма духом клоне; узимам себи слободу славно председништво заиитати: 1. Да л су се дотични саборски органи, споразумно с органима романске делегације по-