Srpski sion

Г-гр. 168.

„ОРГШКИ СИО&"

Не. 11.

старали, да се питање манастира Ходоша, те чисто српске задузкбиие, још за тра.јања озе сесије у претрес узети и решити може? 2. Ако то досад није учињено, какве су сметње и препоне гоме на пугу стајале, хоће ли се исто скоро одкловиги, и ова.ј сабор у положај ставити, да то питање што пре у претрес узме и реши ? В. Зна ли славно председништво, куда приходи манастира „Ходош" сад утичу, на какве се цели употребљавају, и донде док се исти манастир српској јерархији по праву у фактични посед не уступи?" Патријарх Маширевић, као председник сабора, одговорио је на ову интерпелацију у саборској седници 22. октобра и. г. овако: „На 1.) Српска делегација — јер држим, да је то онај саборски орган, на који г. интерпелант мисли — није имала овлашћења, ни упутства да сабору икакве нредлоге у погледу манастира Ходоша подноси, а није га могла имати ве& сшога, шшо св иитање устуика мапасшира решеним смашраши има, и што сабор само има да одреди хоИе ли се, кад %е се, и којим тхушем се реинкориорација манастира Ходогиа у с.риску митроиолитску област иокушати. „На 2.) Пошто сам горе сгање ствари гледе манастира Ходоша изложио, то је славни сабор стављен тиме у ноложај, да питање реинкорпорације манастира Ходоша реши; и најпосле „На 3.) Председништво не зна, куда ириходи манастира Ходоша сад утичу и на какве се цељи унотребљавају, а то не зна зато, што манастир Ходош стоји под јурисдикцијом епископа Арадског, који стоји под врховном црквеном власти митрополита романског, а не српског, и по томе није овоме, него ономе одговоран. „Молим, да славни сабор одговор овај на знање узети изволи." Пошто интерпелант није ирису ан био, сабор је узео овај одговор на знање; али је у седници 26. октобра и. г. закључком изрекао ово: „Оабор, стојећи и саца на темељу саборског меаорандума од 1865., сматра иитање својине манасширарешеним, и по томе не може о отуђењу и једног манастира ни говора бити. „По томе, не саизвољавајуЛи на шо, да се сриска саборска делегација у иогледу ии-

шања манасшира у иреговоре са романском делегацијом уиушта, упућује ујвДНО Саборски Одбор, да учини нужне кораке, да се манастир Ходош, као српска задужбина и српско народпо црквено добро у посед српске јерархије врати!" Је ли Саб. Одбор што чинио после овога закључка, ми не знамо. Но да је дужан био много и брзо чинити — изван сумње је. * Манастир Ходош је и данас под јурисдикцијом Арадске дијецезе и у фактичном поседу Румуна. До г. 1887. био је у њему настојатељ Србин, архимандрит Кориелије Жавковић, који се тамо затекао још од г. 1853., дакле пз времена пре оснпвања румунске митрополије. Г. 1887. премештен је исгп архимандрит у манастир Меснћ. Неки тај премештај, по опаком занату своје демагошке агитације, са највећом малициозношћу припису.ју Његовој Светости патријарху Георгију Бранковићу, као тадањем епископу Темишварском, ма да под јурисдикцијом овога нпти је био архимандрит Жввковић, нити манастир Месић. Да Живковић није премештен из Ходоша по одредби Његове Светости, доказује љегова молба из г. 1886., поднесена тадањем патријарху Герману Анћелнћу, којом је молио патријарха-. „да будепримљен у српску православну хијерархију, (Карловачку Митрополију), па евентуално и за епископаизабран."* Сведочи надаље и његова брзојавна захвалница, којом „изјављује, да с благодарношћу прима настојатељство манастира Месића, сходио закључку еиискоиске конференције." ** Архимандрит Живковић је био премештен пз Ходоша у Месић на своју жељу и молбу, (коју је, пре ппсмене, усмено изјавио патријарх.у Герману Анђелићу, кад је оват 1886. г. једном приликом посетио Ходош). Премештен је по вољи патријарха Германа, по пристанку Вршачког епископа, (у чијој дијецези је Месић) и по закључку еиископске конференције. —•Но, да је архимандрит Живковић остао и до данас, као што је жив, у Ходошу, зар би тиме ствар Ходоша имала други вид, него што га има и у каквом је стању и даиас? Зар не би манастир Ходош и данас, као што је п за време настојатељства Живковићева, подносио рачуне манастиреке Арадској епархијској власти и стајао под јурисдикцијом и у * Архива: Бр. М. 797. ех 1886. ** ШЛ. Уручбени записннв Бр. М. 39. ех 1887. Списа нема, а нема ни записника ни ове, као ни једне друге епископске конФеренције.