Srpski sion

).>,■ 20

„ОРДСКИ

смон.

сви цредлози са стране епископа морали су се писмено предавати једној од папом одређених комисија, дакле, не управо сабору, и Пије задржа себи ираво решавања, треба ли приспеле предлоге подвргавати претресању и расправљању или не. На такав начин ватикански сабор није био слободан сабор. Тако исто је била слабо осигурана слобода и том околношћу, што је Пије IX., унаточ поретку пословодства на пријашњим саборима, чинио све, да, оно што бива на сабору увије најстрожијом тајном, — каква је тајна обвезна била за све члакове сабора. И ето на тај, тако звани васеленски сабор, који је назван првим ватиканским, сакупило се толико црквених достојанственика, колико их се није сакупило ни на .један од пријашњих сабора. Кад је отворен тридентински сабор, било је на њему само 4 архиепископа и 21 епископ; а при отварању ватиканскога сабора присуствовало је 723 члана, а већ наскоро после тога, око половице јануара нарасао је њихов број до 744. Ту је било до 50 кардинала, 10 иатријараха, 130 архиепискоиа, 522 еиископа и 30 генерала разних ордена.* Међу њима беше 541 Европљанин (и то више од половице Талијани), 113 Американаца, 83 Азијата, 14 Африканаца и 13 Австралијанаца, и познати ултрамонтански публициста Луј Вејљо радовао се кад је помислио, да се патријарх вавилонски на ирагу Ватикана сусрео с епископом из Чикага. Неки од тих иноземних епископа живели су тада сасвим на рачун папске касе. По рачуну, стало је ово гостопримство папу 2.500 франака сваки дан, тако да непогрешивост није баш јефшно купио. За чланове општих и јавних скупштина била је одређена десна страна големога кора у храму све, Петра. Код улаза био је подигнут олтар, а пред њим трибина за говорнике. Уздуж цркве с једне и друге страни била су места за архиеоископе, епискоие и опате, пред њима је седео ред орденских генарала, а пред последњима налазила су се места за саборског тајника и његове иомоћнике. За неколико сгепена више налазила су се места патријараха и кардинала; а наспрам уласка на противној страни, подигнут је био папски престб, близу * Потоњи, унаточ еваком обичају, |добише на том сабору право гласања.

кога је било начињено место за кардинала Антонели-а. Над престолом папским видела се слика, која је представљала силазак св. Духа, а под њом натпис: „Ја сам се молио за тебе, да ти не оскудева вера твоја." Осем тога на зидовима .је висело неколико ликова пријашњих црквених учитеља и оних папа, који су раније сазивали васеленске саборе. Кад су се држале „јавне скупштине", то се на њима одређивала места и за публику — богослове, појце, дипломате, римске принцезе и т. д. и тада су врата, на која се улазило у цркву, била отворена. У јутро 8. декембра огласише топовски пуцњи са замка св. Ангела и брујање звона, да је сабор отворен. Сјајна поворка кренула се из парадних одаја ватиканских, с певањем молитве св. Духа у храм св. Петра; али страшан пљусак није дозволио, да се испуни прописани церемонијал, како треба. Оци сабора прођоше кроз храм сваки до свог одређеног места, и ту буде очитана свечана служба, а саборски тајник донесе библију и положи ју на велелепну аналогију. Пре но што ће се сабор отворити архиепископ Пасавали, капуцин из тридентинске дијецезе, поздрави сабор од стране завичаја иотоњег сабора, и изговори проповед на текст псалма: „Они који су сејали са сузама, пожњеће с радошћу; они који с плачем носе семе, повратиће се с радошћу, носећи снопове своје." (Исал. СХХУ., 5, 6.) После проповеди сви епископи сабора, приступали су један за другим к папи, ноклонили се пред њим и целивали му колено. Затим је сам Пије, дубоко потресен, изговорио говор, који се завршио заносном молитвом Богородици. Сав је сабор клекао и заиевао: „Уеп! Сгеа!ог"! На миг иапин би прочитан декрет о отворењу сабора, и епископи изразише своје одобрење с литургичким тоном узвикнутим „Р1асе1". Следећи јаван састанак буде одређен за дан Богојављења идуће године. Папа је толико био уверен о успеху своје замисли, да је већ положио основ за споменик у част тога сабора. А међутим су свуда у Француској, Германији и Италији, у тај исти дан 8. декембра у многим римокатоличким земљама бивале демонстрације против сабора. При отварању сабора опозиција се у главном састојала из четири црквена достојанственика. Кардинал Шварценберг, архиепиекоп прашки,