Srpski sion

Б р . 24.

„ЦРИСКМ

СМОМ. 8 *

С тр . 391.

поступале су до душе слично пре нет година, али радикали су тада само ио невољи изабрали пут представке, иошто су са својии граваминалном адресом остали у мањини. Но баш за то што су тада саборски посланици гравамина одаслали, а из саопштења видимо, да су на опредељено место стигла и у обзир узета, довољно је сада указати на та гравамина, с којима смо и данас солидарни. а то адреса већине и чини. Напомиње и ту важну околност, да је адреса, по својој важности тежи акт од представке и да се увек владару у целини прочита, а о нредставкама се само у изводу реферише. Гласаће за адресу већине, јер је тежа, јер више каже, те ће више и користити. Светозар ПрибиЛевиК : сматра за особиту част, што може са овог места говорити, јер је овде манифестовано јединство српског народа у земљама круне св. Стевана. Истина, српски је народ у историјском животу своме имао часова, када су његове жеље и захтјеви били много одлучнији и снажнији него данас. Према томе, могли бисмо казати, да смо у народноиолитичком погледу осјетљиво назадовали. Прије уставне ере ирограм српског народа био је државноправне природе, јер су Срби захтијевали иосебни териториј, гдје би могли самоуправно рјешавати послове административне и легисла- . тивне природе. Но тај програм, коме је извор у привилегијалним правима, напуштен је оним часом, кад је у краљевини Угарској 1868. год. започело уставно доба, јер се државноправне тежње српске нијесу могле довести у склад са угарским уставом. Тада су Срби ограничили своје захтјеве на питања административне природе, док нијесу напошљетку у политичкој борби изнемогли. Пошљедица тога та је, да се је српски народ ограничио на поље народноцрквене автономије и ту данас стојимо. Народно-црквена автонокија данас је једино упориште за борбу, паладиј народних права, како каже д-р Миладиновић, па би према томе требало сву пажњу посветити њеном уређењу. Пред сабором су двије адресе, једна потаче од сраске радикалне, а друга од срнске самоеталне странке. Не ради се о том, да те двије странке, које су увијек радиле споразумно Д°ђУ У опреку. То и не треба, јер су њихови ирограми, по властитом признању органа српске радикалне странке, готово идентични. Ради се о том, да се усвоји од стране сабора адреса,

која и формом и садржином боље одговара потребама овога часа. Он изјављује, да не може потписати адресу већине адресног одбора, него одлучно пристаје уз адресу мањине. Своје држање мотивише овако. Адреса већине није ништа друго по својој форми и садржини, него парафраза саопштења кр. комесара и у том је њезина најслабија страна. Ако узмемо у обзир, да ми живимо у уставној држави, а поред тога да врховна ингеренција или боље врховни државни надзор припада угарско.ј влади, онда морамо сви признати, да саопштење кр. комесара није акт круне, него одговорне угарске владе. По праву, које извире из државног темељног закона и саборског устројства, и по смислу и духу тих установц имао би се наш народно-црквени сабор отворити кр. рескриптом, а саопштењу кр. комесара нема и не може бити мјеста. Адреса већине не изразује само лојалност круни, иего се уједно обазире и одговара на саопштење кр. комесара, а говорници већине правдају то тим, што би се саоиштење кр. комесара рег апа1о^ат могло схватити као пријестона бесједа. То је неправилно и погрјешно, јер нријестоном бесједом отвара краљ политички сабор, који владу, за иријестону бесједу одговорну, може на одговор позвати. Овдје то није случај, па се за то саопштење кр. комесара и не може схватити као пријестона бесједа, кад њезин карактер не носи. Он мора одлучно изјавити, да томе саопштењу нема овдје мјеста, угарска влада нема права, да таксативно набраја послове, које би овај сабор имао свршити, она не може давати израза својој жељи о начину и реду, којим ће предмети саборске радње долазити у саборску расправу. То је некоректно ради тога, што ио саборском устројству установљивање дневног реда спада једино у компетенцију нароцноцрквеног сабора. Признати угарској влади ираво, да у форми саопштења ингерира на рад сабора, значило би створити опасан прецеденс, и такав поступак могао би ставити т виврепво цијелу автономију. Самостална странка стоји на правилнијем становишту, јер се њезина адреса и не обазире на саопштење кр. комесара, као да га и нема, него се директно обраћа круни. Но у тој адреси спомиње се поред израза лојалности и то, да ће сабор нарочитом иред-