Srpski sion

Бр. 31

„СРПСШСИОНЛ

Стр. 515

пакрачка мушка и горњокарловачка препарандија које тобоже спремају учитеље за комуналне шкоке, пошто наших у Хрватској и Славонији мало има — и да се за тако уштеђени новац оснује богословија у Пакрацу, у коју ће се примати богослови са мањом предспремом. Укинути обе спом. препарандије, био би велики грех. Не стоји то да ми не треба да васпитавамо учитеље за комуналне школе, него стоји баш обратно. Ако у комуналну школу дође учитељ или учитељица. који су се образовали у нашим школама учитељскидМ, такова школа <1е !ас(;о није комунална, пошто у њој делује учитељ, који онако исто, као и ми, мисли и осећа. Од такових школа не бојимо се! И баш зато и тражимо јавност тих препарандија, да би се и питомци њихови без препреке могли намештати и у комуналним школама. Женску пак препарандију не би требало без обзира на то никако укинути пошто она усавршава и опће образовање наших будућих матера у духу нашем. Но да ли би било целисходно подићи нову богословију у Пакрацу — што предлаже и епарх. скупштина пакрачка — у којој би се мање учило и у коју би се примали слушаоци са мањом предспремом? Према напред изложеним опасностима свештенство тих енархија морало би бити, ако не више, а оно бар онолико спремно, као и у осталим епархија.ма. Тежи задатци тражили би и јаче силе. Зар баш на мртвим стражама да постављамо слабије стражаре? Неправду чинимо том народу нашем и тој језгри нашој ако и те једине чуваре њихове слабије наоружамо. Осим тога онај народ треба да накнади културни прогрес у којем је заостао за својом браћом у другим епархијама. што такођер тражи јаче силе у свештенотву. Децентрализације богословије водиће уз то ослабљивању обојих завода, особито у недостатку потпуно спремних про®есора и материјалних жртава, које смо вољни на ту сврху жртвовати. Увек је лакше једну богословију уредити добро и издржавати него више. Засебно издржавање про®есора, набавка засебне библијотеке, која стаје огромну своту, а без које нема добре богословије ни добрих проФесора, стало би великих жртава а на уштрб жртава, које смо дужни поднети за карловачку богословију. Ако би се пак и онде увело семениште, издржавање те богословије, стало би још више трошка, дочим ће се у Карловцима семениште и за питомце истих епархија из Текелијине закладе издржа-

вати. Па све то спет не би довело до успеха док се не уреди боља дотација и док се не омогући сиротињи и издржавање кроз гимназију. Јер ако стоји она мизерија са дотацијом, без сумње не ће нико, ко сам себе издржи кроз шест гимн. разреда, ићи у богословију, него на друго поље, тим пре, што ће му то — ако је бољи ђак многобројне наше и имовних општина стипендије могућим учинити, Ићи ће у богословију можда само лоши ђаци, који не узмогну стипендију добити, нити на другом пољу просперирати, о чему нам и материјал, који се стиче у учитељске школе горка сведочанства даје. С тога ради сигурности новољнога успеха ја предлажем, да се овде у срцу српске митрополије карловачке оснује поред гимназије конвикат, за синове споменутих епархија и евентуално будимске епархије, који би се својим путем и начином обвезали, (помоћу правих обвезница, истављених од њихових родитеља крајем сваке школске године на ону своту, која је те године на њих потрошена), да ће после положоног испита зрелости ступити у богословију и но том као свештеници служити у својим епархијима, ако се од цркве за то способним пронађу. Узмимо да у редовним приликама епархија пакрачка потребује годишње 3 горњокарловачка 5 будимска 2 свештеничка кандидата то би у том конвикту за сваки гима. разре^ морало бити такових 10 питомаца осим питомаца у семинару и богословији. Укупан број деце у том конвикту износио би дакле 80 а издржавање њихово 32.000 К рачунајући по 400 К издржавање једнога, што би свакако износило мање него издржавање богословије и богослова у Пакрацу, које ни близу сврси не би водило као ова мера. Ово је максимална која би се можда могла и помоћу клирикалних стипендија, ако ове ностану излишне усљед Текелијине закладе за семениште и помоћу богословскога Фонда епархије Иакрачке допуњавати. Од сувишка пак направио би се фонд за тај конвикат. Извештен сам, да би било и годишњих црилога на ту сврху. Н. пр. Српска Банка давала би на то угледан прилог годишњи. На тај начин би се омогућило и даровитој и честитој сиротињској цеци, да се попне о опћем трошку до свешт. сталежа. Тако би се иокупила деца, коју је сам Бог позвао да буду свештеници и ангажовала би се за цркву, место оних, који се данас без тога позива силом на свештеничка места гурају, са којима црква ве -