Srpski sion

В р . 39 . ,СРПСКИ

сабор, да га усвоји. Др. Ж. МиладиновиЛ. Кад је иредлагао да се одгоди седчица ради споразума, није мислио, да једна странка другој наметне свој предлог, него да споразумно обе странке донесу један предлог. Др. Б. ЖедаковиН, не чуди се што је др. Михајловић иовукао свој приједлог. Ио ријечима дра Михајловића изгледа, да је Краљ. Повјереник имао повода да говори о напуштању граваминалног правца. Сабор од 1897. хтио је то исто да ради шго је данашњи сабор учинио, но није му дозвољено. Не види повода, да се осуђује досадањи правац саборски, па и оиога сабора од 1897. год. Држи да је др. Михајловић погријешио што је унио тај моменат у свој говор, као да је било изјава, да је дневни ред овом сабору ингериран. То га натјерује, да се сјети оне талијанске пословице: „Језик удара но оном зубу, који боли." Осврће се на ријечи дра Сл. Милетића и жали ствари ради, што је исти повукао свој приједлог, и што га није спојио са његовим, а тим прије, што се приједлог дра А. Рокнића не слаже ни са цриједлогом његовим ни са приједлогом др. Милетића. Држи, да он много озбиљпије схваћа изјаву Краљ. Појереника него др. А. Рокнић. Ријечи Краљ. Повјереника морају бити скроз промјерене и зато се исте морају и озбиљно промислити, па да се о њима донесе коректан суд. У приједлогу дра А. Рокнића, има протусловља, јер кад се каже да сабор остаје код својег права, то значи да је исто у питању. Он није казао да је очевидна ингеренција Краљ. Пивјереника на рад сабора, али кад се сазна генеза тога говора Повјереникова, онда мора бити јасно да је и Кр. Повјереник озбиљно схватио свој говор. Кр. Повјереник написао је своју енунцијацију на основу изјаве појединих странака, и та енунцијација има свој смјер, да ухвати обје странке за ријеч, да ће се тога правца држати и тиме везати сабор за извјестан правац, а то значи давање ингеренпије, што се онет противи сабор. устројству. Било је прилика кад су те ингеренције биле јаче. Остаје код свога цриједлога. Др. М. МихајловиЛ изјављује да нико није извештавао кр. повереника о томе, да ми мислимо наиуштати гравамина, већ једино је на то могао доћи на основу силних предста-

СИОН.*. Огг. 647.

вака и жеља, да се једном дође до позитивна рада; те ја у томе не назирем злу намеру. И опет тврдим да није истина да нам је краљ. повереник прописао дневни ред, захваљујем мањини што је то цотврдила. Ја сам и хтео да је изазовем на то. Јер листови мањине сваки дан обмањују свет, да се овом сабору натурује дневни ред и да се ради по команди. То мањина до сад није цобила. Но сад јој је остало: или да каже да је то истина, или да прогласи то као измишљотину, што је и учинила. Сад је бар народ на чисто. Ја и већина нисмо могли видети у говору повереника оне страхоте, које види иањина. Мањина сад тврди, да је то ингеренција, повреда §-а 8. саборског устројства. Али говор кр. повереника био је пре три недеље, па што нисте одмах рекли да видите у том говору утецање на саборски рад. Др. Сл. МилешиЛ. Др. Медаковић је изразио жаљење што сам ја одступио од свог предлога. Но ја изјављујем, да ја тај предлог нисам напустио, .јер РокнићеЕ цредлог садржи у себи и мој предлог од речи до речи. Ја се и сад слажем с оном мотивацијом дра Медаковића, да се утецање кр. повереника на саборски рад не сме дозволити. Али се са предлогом др. Медаковића нисам слагао. Јер да сам се слагао не бих изнео протупредшог. Предлог дра Медаковића се само ограђује, а ја сам предложио да изречемо начело овог сабора. Др. А. РоЈсниЛ. Треба добро правити разлику у свакој ствари. Рад је овога сабора отворена књига; држим да нико не сме тврдити, да нам се што натурује. Не смемо губити из вида да је жеља народа да се ради. Право морамо бранити, или би била опасна сиграчка силовитим тумачењима стварати трзавице. Иосле оне поруке са највишега места, немамо разлога да сумњамо. Не сиемо стварати бауке онде, где их нема. Ја дакле не видим у оној изјави никаква мешања, те држим да се неможемо ни ограђивати, као што хоће мањина. Становиште пак своје обележили смо мојим предлогом. Др. Б. МедаковиЛ хоће да говори. Потпредседник Др. Ђ. КрасојевиЛ не допушта него позива на гласање и то поимевично, јер поднесак цетнаесторице посланика то тражи. Др. Б. МедаковиЛ моли сабор, да се из-