Srpski sion, Dec 22, 1902, page 10

'. IV. 886.

„СРПСКИ СИОН.'

8р, 51.

автономије. Па, без обзира на све то стање, без обзира на најпотиштенији положај нашег сабора, али охрабрена, можда, „безусловним уверавањем о благовољној и свесрдној потпори владе", радикална саборска већина у прошлом заседању попела се на подијум неке саборске свевласти, — не према државној власти, него против своје црквене власти, па и против автономног законаи автономних уредаба. Игнорујући факторе у Цркви, игнорујући Саборско Устројство и Епархијску Уредбу, донела је та већина горе изложене саборске одлуке, потпомогнута у том послу. на жалост, и од самосталне странке. Тиме се је сабор огрешио о Цркву, огрешио се и о автономију. Тај поступак сабора захтевао је коректуру, санирање његова премашаја, сукоба са Црквом и постојећим автономним законима. Да ту коректуру спроведе и да санира сукоб са Црквом, у интересу Цркве и црквене автономије, Црква је морала од државне власти тражити заштите. У интересу легалитета, реда и поретка у автономији, не може се дозволити ни сабору, ни у области автономије, да ради као неки конвент, шта хоће, јер му је и у автономији власт уоквирена, границе су јој положене. Против премашаја саборских на том пољу модератор и коректор је — државна власт. И на тај смо Фактор, на државну власт и у овом случају упућени. Митрополит-патријарх је, дакле, по положају свом и у Цркви, из које црквена автономија потиче. и у автономији, као највиши представник њезин, био позван и надлежан, да затражи заштите автономном законодавству, легалитету, реду и поретку у автономији, против премашаја саборских одлука, како би санирао сукоб и судар сибора са иостојеЛим. автопомнил1 законима. Оволико са начеоног становишта у опште. А сад коју о одлукама, које смо напред побројали. И ако у Саборском Устројству није изреком казано, да и установљење штатута о управи, контроли и употребљењу

манастирских добара бива са преслушањем Св. Синода, историја нашег автономног законодавства с једне, а с друге стране: црквена природа манастирских добара и основне цељи њихове, дакле, „правни наслови по којима манастири поседују своја добра", црквено-правна и привато-правна природа тих добара, природа монашке установе и њезине засебне организације, — све то говори, да пре највише потврде тога штатута има о њему Св. Синод да каже своју, меродавну реч. Знајући то, можда, и саборска већина, није донела у ствари манастирских добара шшашуш него одлуку , мислећи, зар, да ће тиме кога надмудрити. Време и чињенице су показале, да је надмудривање било; или веома смело, или сасвим наивно. Одлуку о управи мастирских добара донео је сабор без икаквог претходног контакта са Св. Синодом, или бар са Етскоиатом изван Синода. Истина, у Саборском Одбору, који је прихватио и сабору на усвојење предложио ту одлуку, била су и два епископа, на што се пријатељи дотичне одлуке триумфално позивају. Али, не треба заборавити, да су дотична два преосвећена епископа у том одбору били не као делегати Св. Синода и Епископата, него као чланови и делегати сабора. Са Његовом Светости, митрополитом-патријархом, председником Св. Синода и председником сабора, сабор није имао никаквог контакта, ни у овој ствари, као ни гледе целе друге радње саборске. Шта је остало митрополиту-патријарху? Да се послужи правом положаја свога у Цркви и автономији; да изврши дужност тога положаја. Да је саборска већина стајала у контакту са црквеним Факторима и да се није занела гњевом — да ли праведним и разложним или не, не спада овамо — због слабог допринашања манастирских прихода на опште црквене и просветне цељи, она не би такав опасан скок учинила у предмету регулације овог велеважног и деликатног питања.