Srpski sion

•/»*. 112.

зОРДСКМ

ОИОИ.*

Највећидео земаља манастирских лежи у таквим пределима где аренда није на цени, где је земаља у изобиљу а радне снаге мало — То је случај код евнх манастира који леже на територијуму Хрватске и Славонпје . . . а тих је претежна већина Међу манастирским земљама има много шума, поводњи изложених ливада, ритова, пашњака, што се врло тешко издаје под аренду и кад се изда, то тако мало донесе, да скоро ништа не остане. Остало би за арендирање подобно земљиште манастпрске оранице и то оне које леже у близини добро насељених у земљорадњи напредних села. Таквих манастира има врло мало ваљда тек 2—3. Најнећу и наЈбоље ситуирану економију има без сумње манастир Крушедол. Јер исти има 2000 јутара орааице скоро у једном комаду, која лежи у крај каменог друма, недалеко од железнице и недалеко од Дунава, а окружена селима где има доста добре радене снаге. Па ипак када се пре неколико година провизорно морала та ораница издати под закуп једва се постигло 24 круне по јутру. За остале манастирске земље неби се могло толико постићи, — но и кад би се постигло, кад би се све манастирске оранице баш и издале по 24 круне по јутру под закуп, то онда од те закупнине неби ни близо се могле подмирити предрачунске потребе свих манастира. Има манастира који немају више оранице од 50—60. јутара, као н. пр. Бођан и др. од тога калуђери тако могу, да живе, да и сами свршују економске послове, дочим их аренда за цело неби могла изранити. Поуздано се може тврдити да кад би манастирска добра наједаред дошла под арендирање, да би то цену аренде, особито у Фрушкој Гори где је сразмерно врло млого манастирских поседа, знатно обалило, и да би онда и богати манастири једва и половину онога прихода постигли, колико им је на прорачунски установљене потребе нужно. Ово је необорим закон економски, јер кад у пределу где је и онако слабо подузимача и мало радне снаге, дође велика маса земље под арендирање, да то цену те аренде, пошто је

аренде млого а арендаша мало, мора знатно обалити. Нека је слободно покорно потписанима још и на ову околност указати и ту особито нагласити, Манастири су свете куће, којима је задаћа одржавати спомен ктитора, дати прилике свакоме ко зато воље и способности има, да се светитељском животу посвети, да буде на помоћ и утеху свима невољнима који се на њега ради тога обрате. Манастири су не само на душевно „созиданије и укрепљеније" у вери за српски православни народ, него и ради тога, да путницима, беднима и невољнима и склоништем и р&ном и другим срествима на помоћи буду. „Всјакија же вхбди и исходи содјеевати со избраними монахи обители тоја, и со икономом вједати, и иждивати на благодјејанија и благоугожденија Божија: и не всја но вњешњаја истошчесати: моннстирскаја бо имјенија, церковиаја имјенија сут: церковија же имјенија, нишчих имјенија сут." Ове речи су садржане у освештаним прописима, по којима се Архимандрит свечано уводи у своја настојатељска права и дужности по своме архијереју. Манастирске економије истина нису на највеће фруктифицирање удешене, у манастирским економијама може бити, да се више слугу и надничара и боље издржава —■ него на другим економијама, — но и то је врста помагања сиротиње које манастир има за задаћу. Манастири троше и морају да троше и на издржавање куће више него што би може бити друга приватна кућа трошила, али то мора и да буде, јер не само по нољи завештатеља него и по самом народном предању манастир нетреба никога од свога прага да одбије, а треба сваког гладног да нараип п жедног да напоји. Може ко манастире ружити како хоће, али покорио потписани можемо као непобитну истину истаћи, о којој се свис уверити може, ко се о томе у близинп манастира распита, да су манастири нашем народу миле куће, да се он у њима радо бави, а они који у манастирима п око