Srpski sion

Б р . 10.

СРПСКИ

сион

Стр. 311.

0 старешинетву евештеника. Д. Р. Умољени од једног пријатеља, да коју проговоримо о томе: од куд то, да један протојереј — почасни прота — при богослужењу може бити старији од окружног протопрезвитера; одзивамо се следећим његовој молби. У карловачкој митрополији све до 1876. није постојала наредба у погледу старешинства свештеничког. Дотле је владао у њој обичај, да је јеромонах без обзира на рукоположење, старији од свештеника; игуман, протосингел без обзира на произведење, старији од протопрезвитера. 1876. године донео је св. архијерејски синод правило у погледу старешинства међу свештеницима. По истом су били: 1.) Свештеници старији од ђакона, ма да су ови ђаконство пре получили; 2.) По времену рукоположења и произведења, ме|у равнима степенима, они су старији, који су пре хиротонију ђаконску или презвитерску получили, а ко]и су хиротесију раније получили, ма да су и млађи по хиротонији, ииак су старији од оних, који су хиротесију касније добили; 3.) По власти, пароси дјествителни и парохије администратори, старији су од капелана и других презвитера без душеиопеченија, ма ови и пре рукоположени били. А протопрезвитери дјејствителни, ста= рији су од титуларних, или тако зватих иротојереја. Но, кад капелани и ирезвитери без душепопеченија или протојереји постану дјествителним паросима, односно протопрезвитерима; старешинство им се опредељује по времену рукоположења, односно произведења. 4.) Намесништво и асесорство конзисторијално, као званија, која се хиротесијом не получују, при определењу старешинства, у призрење се не узима, и овоме противни обичај се укида. Из овог се види,* да је у поменутој синодској наредби одређен одношај само између мирског свештенства, а између

њега и монашког свештенства, да није никакво наређење учињено. Због тога, није чудо, што је и после истог наређења долазило до зађевица између једног и другог свештенства, а особито између окружних протопрезвитера и игумана и иротосингела. Мирско пак свештенство, — ђакони и свештеници — и без синодског наређења, није нуштало јерођаконе и јеромонахе нред-а се, него је и њих сматрало као и мирске свештенике, те се равнало по добу рукоположења. И ако је мирско свештенство, а особито окружни протопрезвитери дизало свога гласа, против неоправданог старешинства јеромонаха односно игумана и протосингела; ипак све до 1 899. не могаше извојевати себи равноправност са монашким свештенством. 1899. 29. Марта донео ја св. архијерејски синод Ћ Дисцтлина])на правила за православно српско свештенство у опсегу православно српске митрополије карловачке", у којима је подједно уређен и одношај између мирског и монашког свештенства, односно о старешинсту свештеничко-монашком. По тим правилима, ио §. 27. „Свештеници се разликују на старије и млађе по следећем реду од нижега на више: 1. ђакон (јерођакон, протођакон, архиђакон) 2. презвитер (јереј, јеромонах, сингел) 3. протопрезвитер (протојереј, игуман, протосингел) 4. архимандрит." „Међу равнима по степену свештеничком или достоинству прквеном, старешинство припада оном, који је пре на дотични степен рукоположен односно на дотични произведен." §. 28. Настојатељу мааастира припада у његову манастиру безусловно старешинство према сваком свештенику који није достојанетвом виши од њега." „Тако исто ирипада окружном протопрезвитеру безусловно старешинство према свима паросима у његовом иротоирезвитерату макар било међу овима и протојере^а старијих од њега по произведењу." „Не мање и пароху према оним свештеницима, који код његове цркве служе, припада тако исто старешинство макар