Srpski sion

Бр. 16.

СРПСКИ

сион

С тр . 485.

да се бочи око политике и да сваку њену ниансу бодро ирати; када учитељ мора да се разабира о напретку своје струке; када и занатлија и ратар. ако нису ради да посрну у пословању своме, морају да беру бригу и о свакој новијој појави у области њихове делатности; и када сваки сталеж од реда мора упоредо да корача са васколиким развојем и напретком на дотичноме попришту — зар ту онда само наш свештеник и калуђер да тврдокорно застане при зачетцима свога знања, на почетку стазе, задовољавајући се зар једино оним, што је, и како је, као богословац у богословији научио и иопримао?! И ако, и када дакле наш свештеник и калуђер баш никако не ће да од своје рођене воље приања око набављања и нроучавања новијих, бар богословских нам књига. те тиме се и њихов умни видокруг из дана у дан рапидно скучава, а и књига иам богословска већ у зачетку и повоју пропада — зар ту онда да није просто дужност надлежних, претпостављених, и за то нозваних власти, да у сврху умнога и научнога унапређења нашега свештенства, као и у сврху развоја богословске нам књиге, када већ мора, и строжије, присилне мере и средства употреби?! Нека би дакле, по нашему мшпљењу, сам впреч. Митрополијско-Црквени Савет узео ову ствар у своје руке, те да донесе стагут, по коме би писци и књижевници богословски своја дела њему подносили на оцену, те да се онда, за то сходна и достојна дела подручноме свештенству, па ваљада, у сноразуму са Саборским Одбором, и књижницама црквених општина, уз поузеће дотичне цене, званично достављају. Јер је то заиста једини још начин у нас, да се и свештенству и калуђерству даје ма и сама богословска књига у руке ; а и једино с.редетво, да се наша богословска књига спасе од пропасти у повоју и да јој се развој обезбеди.

Предлог ерпеких архијереја од 1851. о уређењу ерпеке правоелавне цркве.* Превод Басе Николајеви$а. Поппо је усиљеним трудом преузвишена влада Његовог Величанства народима Австрије, помоћу Свемогућега, повратила мир и завела законити поредак; благоизволело је Његово Величанство. наш преаилостиви Цар, свој превишњи поглед бацити и на источну цркву, која се у крилу великог царства налази, и на њене многобројне. престолу верне и одане следбенике, изразивши жељу. да поправи и њихово стање ради опћег добра, те да их учини учесницима у слободи вероисповедања, подареној свима вероисповедима. Висока влада Њег. Величанства држала је, да ће ову превишњу замисао најбоље извести тиме, ако сакупи епископе те цркве у престоницу и дозволи им саветовање о побољшању у унутарњим установама црквеним, а нарочито о вишем образовању и обезбеђењу издржања црквених органа, уз сходне предлоге о том. Искупљени Епископи у поштовању ове благонаклоне вамере Њег. Величанства, с највећом захвалношћу, нису пропустили, да, сабравши све силе своје, с помоћу Оног, чија моћ и у слабима се врши, — одговоре овој превишњој жељи. Но ипак не смеју Епископи сметнути с ума, да је основа, на којој они евоје дело граде, разноврсна, док високи патент од 4. Марта 1849. односи се једино на Еиископије у Буковини и Далмацији, а за све остале Епископије вреде у поступку верски закони краљевине Угарске; зато ће се и наши предлози навештени нам од вис. Министарства у програму од 15. Окт. пр. год., према томе морати базирати на обим овим основама. Одмах у почетку нашег већања истакнут је предлог, да треба да будемо на чисто с високом владом у погледу правог назива наше св. цркве, и да је умолимо, да нашу цркву у будуће у свима исправама и владиним расправама назива, и дозволи називати, њеним правим, позптивним именом, које би потпуно служило као израз њеном бићу. Назив „ грчко * Види бр. 15. чданак: „СкЈи источно-праввславних архијереја у Бечу 1850/1/ Уред.