Srpski sion

(Јтр. 77

школу за изображение малољетне дјеце у сербском језику завести, но не имајући к тому фонда за уздержаеање учитеља и прочи строгакова ние у могућности било такову завести. Та иста оскудност јест и данас код нас, но нешто нужда церковнога правила, негато пак жеља горе речена побуди нас, да ми потребни строшак између нас по могућству наложимо, и у овому се сложимо колико плату то лико и друге строшкове сами подносити, докле не би од кое стране какву помоћ добили. Ово нам дае повод Вашу Милост молити, да би нами дозволење од надлежагаче власти к заведенију школе изходатајствовати, и нами што скорие једнога у церковном пјенију и учитељском званију способна и надежде пуна свјашченика за будушчег пијевца и учитеља послати доброту имали. Плата годишња састои се за истог у ф. 200 сребра и 80 ф. годишњег квартира, која ће се на концу сваког месеца изброит му се. Дужност истог свјашченика састојаће се у пјенију при сваком Богослуженију у нашој Церкви, и учењу дјеце, која би школу посјешчавала, без сваке друге награде. Питајући се благоутробием Архипастирским, надамо се да ћете нам таковога на скоро послати милост имати тако да би могао пре Рождества Христова овди приспјети, одани и препоручени покровителству Архипастирскому с цјелованием свјате деснице пребивамо. Вашега Високопреосвјашченства (датум и потпис. Ово је концепат писма, на њему нема имена потписана). 7). Сењани замолише владику Евгенија Јовановића, да им пошаље свештеника, који би био за њих. Владика им одговара између осталога у писму, које носи званични број 129-ти и ово: „Ви имате тамо једнога свјашченика Илију Косановића, пак о њему ни спомена не чините, као да га нејма." Дакле уз светтеника тадашњег Петра Кокотовића у Сењу је и још један свештеник. 8). На горње писмо одговарају Се-

њани владици изме^у осталога, како би они радо спремна свештеника, па се ослањају на владику да им га он нађ^ и пошаље — „и за то, када смо се Вашом Милости ирепоручили, инјесмо нити за јереа Илиу Косановића код нас привременог учитеља нити за којег другог свјашченика — спомена чинили". Одговор је датиран 21. фебруара 1847. 9). Милутин Тесла у једном писму општини Оењској, којега пише 30. маја 1852. спомиње: „ја сам дошао овамо (у Сењ) 1847. априла 30. и затекао сам овдје још једног свјашченика, кои је под јесен те године отишао". То је био „привремени учитељ" Илија Косановић 10) У једнои рачуну, који је датиран: „8епј 12. 7 ђга 1847." имаде ставка, која гласи (латиницом је рачун писан): „Потрошено за трошак школски до 1./12. (биће 13.) 7 бра ф. 202.20". 11). Године 1841. јула 11. у писму владици Евгенију спомнњу Сењани, да | би се владика требао дичити њиховом ревности, што се труде „за благостање свога вјероисповједанија такове заводе установити (мислише „Братство"), чрез које обстојање овдашње цркве, пак можно с временом и заведење школе утвердило би се". Сењска Црквена општина је од почетка посве малена числа, па ипак жељаше — српску школу. Видимо да је жељу и испунила, школу отворила, на њу трошила, имала — ма и привременог учитеља. А то све бијаше у првој половини прошлог вијека, па се не одрекоше мисли о „заведењу школе" (која је с одласком Илије Косановића „под јесен" 1847. престала) ни на самом почетку друге половине прошлога вијека. Али све мањи и мањи број православнијех Срба у Сењу, нестанак баш имућнијих, не даде, да се испуни родољубива жеља толикијех старијех Срба Сењана, којима, уза све замијерке, мора се признати, да су љубили и св. православље и српско име, коју љубав хтједоше да покажу и српском школом. П. М. К.