Srpski sion

С1РПСКИ сион

народно црквени сабор прихватио и преставком својом од 19. јуна 1875. највишем мјесту на потврду поднио, тражећи да се §. 3. VI рескрипта промјени и да му нови текст гласи „На стечајни и спит, тичући секандидата за парохијско звање, припуштају се не само свештеници без обзира на број година њиховог службовања, него и свршенени богослони", и 30. новембра 1875. постало је то законом. Кад је пак октобра 1875. отворена рескраптом установл.ена богословија карловачке набрзо се опазило, да се из њекмх епархија наше митрополије не пријављује за ступање у њу онолико по иро иису законском оепособљених пргтравпика, колико су потребе цркве изисвивале. Та околност дала је одмах повода, да се и они који још нијесу имали законом прописане преднауке, понуде да ће у богословију ступити, ако им кр. угарско министарство просвјете и црквених послова, а с обзиром на оскудицу у кандидатима за свештенопастирску службу у односним епархијама, то дозволи. Понуде те бивалз су махом од дотичних дијецезана препоручиване, услијед тога је и врховно поглаварство црквено, кад је о томе запитано било, изјављивало свој пристанак на исте, а кр. уг. министарство одобравало је, да се ти тако препоручени нудиоци, или молитељи, могу и без прописаних преднука у богословију карловачку примити, но по свргаетку наука у њој, да могу пастирску службу само у тим дијецезама вршити. Како се пак при томе није ишло за тим, да се за те молитеље изрече оиросш ОД иреднаука и исти на тај начин израв■ нају са онима који прописане преднауке имају, него се молило и дозвољавало примање у богословију и без прописаних преднаука, једино због нумеричног недостатка кандидата за пастирску службу У овој и оној дијецези, није се према томе нико ни трудио да истиче друге какве разл °ге, н. пр. доказану своју даровитост, марљивост, зрелост и слично. Доста је било рећи: у тој и тој дијецези оскудица је

у свештенству, молитељ је материјално оскудан, с тога моли дозволу да може ступити у богословију уз обвезу, да ће у којој од споменутих дијецеза парохијску службу вршити и дозвола за то добивала се, али без иризнања оиросша оц иреднаука и уз клаузулу, да дотични може по свргаетку богословије само у извјесној дијецези као пастир намјештење добити. На тај начин ушли су у богословију гимназијеки ученици без испита зрелости, са осам, седам, гаест, пет, па и четири разреда гимназијска, а тако^е и ученици реалке. Изгледало је већ да нико и незна и не помигаља на тачку, на којој би се то одступање од закона требало зауставити, док св. архијерејски синод, 19. и слиједећих дана септембра 188'2. нпје то питање у претрес узео и под 43. бр. зап. закључио, да се у будуће кр. уг. министарству, за дозволу иосје&ивања предавања у богословији препоручују само они, који су бар в гимназијских разреда свршили, но с тим, да исши ио свршешку богословије буду свештеници само у горњокарловачкој\ иакрачкој и будимској дијецези. У томе смислу давало је кр. уг. министарство дозволе. Молио је истина професорски збор богоеловеког училишта карловачког 26. јула 1886. да се то обустави, а због тога, што су ти неквалификовани слугааоци најраскалаганији, осим тога и зато, што се већ пријављује и довољан број довољно квалификованих за ступање у богословију. Но није се ! одустало, све до школске године 1891/2. Почетком те школске године забранила је Нзегова Светост, патријарх српски Георгије, примање у богословију карловачку оних младића, који немају законом прописану квалификацију. Кад се, поводом те забране, показало и оиет, да дијецезе горњокарловачка и иакрачка не добивају довољан број свештеничких приправника, онда је св. архијерејски синод наш благословио, да се извјестан број младића, који законом прописаних преднаука немају, могу за свештенички чин спремати у богоеловском заводу у Задру, а кр. хрв. слав. далм. земаљска влада подјељивала је од слу-