Srpski sion

Бр, 15

ђтр. 429.

и клервкале, а ови њих, за тим радикали либерале и остале, а ови њих, а напослетку социјалисте радикале а ови њих. Свака је паша сшранка иожњела опо, тто је кад иосејала. И како се наш народ обично поводио и потпомагао ону странку, која му је највише ласкала и обећавала; це треба ни сумњати, да ће социјалистичка странка временом задобити већину, и кад то узбуде, не знамо, да ли ће се иаћи „попова", који ће и њихов програм народу тумачити, као што их има, који тумачише радикални, нретечу социјалистичког програма. Повика наших листова на поједине наше архијереје. уз све зло, емала је то добро, да она није ни налик имала онаквих последица, каквих је она имала код нашег народа у Босни и Херцеговини, а од новог времена у призренској митрополији. Повика на наше архијереје у Босни и Херцеговини притајала се, и изглед је да ће тамо наступити мир све дотле, док не ступи у живот заједнички створени статут о автономији наше цркве у Босни и Херцеговини. А кад једном ступи у живот, тек тада ће да се разбукти стара српска неслога и освета, а с каквим последицама, т. ј. да ли ће још са горим, но што је наступило у Босни и Херцеговини по завади са архијерејима, да се на више места неколико година наш народ са свим отнадио од цркве, и није дао да му свештенство икакве црквене функције врши; то сам Бог зна! Не треба да наводимо разлоге, због којих је дошло до заваде између архијереја и народа у Босни и Херцеговини, пошто су они на жалост и сувише познати, као и чији су ирсти у њој помешапч били. Ал не можемо, а да не наведемо разлоге, због којих је дошло до заваде између митрополита Ни&ифора и првака народних у призренској митрополији. С каквим се напорима и трсшком дошло до тога, да се у Призрену за митрополита постави Србин, преосвећени г. НиЛис/Јор; то је добро познато.

А добро је познато и то, каква је радост овладала, кад је за митрополита био изабрат архимандрит и администратор скопљанеке митрополије Ни~&ифор, који је због свога муннсог држања и брањења српске ствари при отимању цркве св. спаса у Скопљу. допао заточења у Патмосу. Па гтлта је управо повод заваде мефу митрополитом ЛиЛифором и епархијаиима призренске митрополије? Ништа друго, пего сшари сриски инаш. Уз примање вере од Грка, ми смо примили од њих и дух шихов, а особито тамо, где смо с њима помешани били, да не радо пршнајемо ни свештенству ни јерархији она права, која им по устројству и учењу наше цркве припадају. 8а доказ ове наше тврдше, наводимо само општине наше у Трсту, Горњем Карловцу, Фијуми — Реци, Сењу, Комораму, Будиму, где је увек било трвења изме^у свештенсгва —- јерархије, и бла гочестивих општинара У тим су општинама сматрани свештеници за просте слуге, који су имали само да обављају црквене службе, а иначе да слушају општинаре. Па како и у призренској митрополији, а особито по варошима и паланкама има доста посрбљених Грка и Цинцара; није чудо, што и они хоће да буду господари у општинама. а свештенство и митрополит прости извршиоци њихових жеља, а често и интереса. Уз то, кад се узме у обзир, да су и многи учитељи и професори ступили у пријатељство са такозваним чорбаџијама, а пошто митрополит НиЛифор није онакав човек, који је ааучио клањати чаршији и потпомагати и себичне интересе појединаца на штету српскг цркве школе, него архијереј, који добро познаје и своју заклетву и своје дужности а и права; није чудо, што је дошло до заваде изме|ју њега и чорбаџија. И као што свугди, тако исто и у призренској митрополији има „пријатеља", којима гове и који умеју да одржавају и потпирују немир и заваду изме^у архијереја и народа; није чудо што је за-