Srpski sion

бр. 21.

СРПСКИ СИОН

С тр . 637.

Одговор. У 20. броју „Срц. Сиона" ставио је г. уредник истог листа на решавање питање, како би и најмање парохије добиле спремне свештенике, па је одмах изнео и неке своје мисли у режење тога питања. Свако, ко иоле познаје наше прилике, а ко није нзгубио сизсобност беспристрасног, хладног суђења, мора у главном одобрити мисли у споменутом чланку, а то у толико пре, што ирилике и ствари, о којима је говор, не само да су у горњо-карловачкој и пакрачкој епархији до крајности јадне и жалосне, већ са незнатним изузетком и у осталим епархијама. Једина је бачка епархија, која из врло лако појмљивих узрока чини ту изузетак, а у новије доба и архидијецеза, а у осталима је иустош, криеж, и шепртљање. Ту се испомаже и калуђерима и администрацијама ближих и даљих нароха, а и нримањем свештеникЗ, и особито сврш. богослов& из страних епархија. 0 свему том ће се свако брзо уверити, кад створи митрополијски шематизам за г. 1900. (стр. 284.) те види јад и жалост. Тога крпежа валда нигде нема ! Па кад би се којом срећом такав шематизам или бар статистички подаци о свима нојавама у митрополији сваке године издавали; тек онда би приметили, како жалосно и јадно етојимо у свему, па и у том пигању. Стављено дакле питање је врло важно и савремено, те не сумњам, да ће се наћи много њих, који ће га. хтети по свом најбољем уверењу решити. То бих и сам да п^кушам. Никако нам не може бити свеједно, да-ли ће и слабије царохије имати сталне своје свештенике или не, а још мање нам може бити свеједно, да-ли ће и те иарохије имати и спремне свешгенике или не. — Као што нам је света дужност пружати душевне утехе вернима по већим општинама, исто тако се морамо старати и за спас душа оних православних Срба, који су у мањим ооштинама, или се налазе у већим местима, ал' у мањем броју. И они имају потпуно права на то. Настаје питање: „па зашго су нам толике иарохије или празне или неспремним калуђерима или ближим или даљим иаросима у администрацију поверене?" Одговор је — по мом уверењу — једино овај: „зато, што су слабе г. ј. што свештеник у њима није тако и толико

награђен, као у другим бољим иарохијама." Сваки ће дакле свештеник, па и свршени богослов гледати, да не добије такову, већ што бољу парохвју. То је природно, а донекле и оправдано, јер што би један ишао на парохију, у којој ће иоред јадне и кеуредне плате од 800—1000 К имати сесију од 8 .јутара, или скроз неплодну, или у место ње 400 — 600 К отштете, кад његов рецимо школски друг можда са много гором сведочбом може да добије парохију, где ће поред 2000 К сигурне плате имати сесију од преко 40—50 јутара најбоље земље и где може рачунати и на много већи приход, а где неће бити толико обвезан, јер обично има још једног, а каткад и два сапароха? Ко ту може да се чуди и замера? Тако долазимо до тог жалосног факта, да слабе парохије не добивају спремне свештенике, а кад их и добију, то је само за кратко време. Да је то велико зло, није потребно доказивати, а да свако зло треба и лечити и уклањати, и то свако зна и признаје. Но како да га уклонимо? Прев. кр. рескрипт у 54. §-у свом вели, да се уцразњено парохијско (или систем. иомоћнићко) место има најдаље за три месеца. попунити, а конзисторија се стара, да и донде душепопеченије не трпи уштрба. Конзисторија иаа дакле дужност, да цривремено попуњава упразњене нарохије и она, пошто није нерманентна, врши ту своју дужносг цреко епископадијецезана, ко.ји или постави за администратора сврш. богослова своје или туђе епархије или калуђера, или преда.је упразњену парохију у администрацију другом којем пароху у месту или ван истога. То су привремене мере и као такове немају особитог значаја. Али парохију треба у смислу наведеног рескриптуалног прописа најдаље за три месеца стално попунити т. ј. стечај расписати и избор обавити. И сад, ако је парохија „добра," она врло лако добива свог сталног, спремног свешгеника, јер у таком случају има компетената у толико више, у колико је парохија „боља," али код слабих царохија или се јави један или ниједан. Обично се јави или администратор дотичне царохије, или такав кандидат, коме је из буди каквог узрока стало, да само буде једном изабран. Конзиеторија при прицуштању избору ни на боље парохије редовно не иази на §.-ом 56-им проиисани строги црквево-религијозни живот