Srpski sion

С хр . 498.

Ш1(жж сћоћ

Вг. 17.

шта храну своју ; дична је наша гимназија, што је светло име Твоје забележено међу именима учитеља њезиних; велича Те и захвална Ти је наша гимназија, што си мал' не пуних тридесет година радом и угледом својим послужио угледу њезину као члан Патроната, мудрога бриговође њезнна. Па како да Ти захвалим на бризи и труду Твом, што си га одвајао у корист гимназије наше од својих студија, тешких и озбиљних? Знам, врли покојниче, да бих Те ојадио, говорећи Ти за живота, колико си нам био вредан, па Ти не ћу душе жалостити ни у овом тешком часу вечнога растанка. Празна реч мучила је вазда Твоју племениту душу, жедну истине и дела; оштро око Твоје прозирало је људе кроз најскривеније закутке душине, те ја ни сад не знам, кад ме Ти тако мирно слушаш, како да почнем и шта да Ти речем у име сахвалности и признања, да Та истином угодим, још за један часак само. Јер исшина , како сви твоји тужни словослово рекоше, то је онај идол, коме си служио до поеледњег уздаха свога. Да ли си је и Ти свугде нашао ? Увредио бих Те кад бих то тврдио; јер Твоје научно васпитање ма како Те људи схвагили и тумачили, високо стоји над таким ситним уверењем. Ал' ко да порече ону еилну шежњу за истином у великом карактеру Твоме, са којом си се још као Бечки студенат свим жаром младе душе своје бацио на поље озбиљне науке? Ко је гледао а није опа зио у Твојој руци ону „вечну зубљу", којом си вазда био и снажан и вољан осветљавати иутеве истине? И онда, кад си можда усамљен стајао на таком једном путу, коме није јасна била сва искреност и истинитост душе Твоје, којом си задахнуо сва дела своја, у времену толиких ситних и крупних неистина? И благо Теби, велики покојниче, јер си после тешке борбе ипак дочекао победу начела свога! Само име Твоје, честити Иларионе, везано за живот наше гимназије кроз пуних чегрдесет година довољно је ио себи, да нас све окупи под начело Твоје, у оном

храму просветном, који служи идеалвма истине, у гимназији нашој. У томе је начелу величина и заслуга Твоја неизмерна, у васпитном примеру за све нараштаје, што се онде уче и образују, и за то нека Ти је вечна слава и вечна намет! Четврти је говорио г. Милан А. ЈовановиЛ проФесор новоеадске гимназије у име Матице Српоке, и рекао је: „Ваша Светости, високопреосвећена господо, тужни зборе! Тешка туга искупи нас на ово свето место, да одамо последњу ношту онеме, кога за живота му високо ценисмо, кога љубљасмо. Тужни смо као што је Србин морао тужин бити кад је Манастирлију у Хопову у црну земљу спуштао, или кад се свето тело последњег Немањића у Јаску, илк тело косовског мученика у белој Раваници смештало. И докле смо ми тужни и претужни, ти се Фрушка Горо весели, јер за навек примаш у недра своја једног од најбољих, да у теби борави вечити санак. Најбољи се, велики покојниче, био међу монасима, јер си се био заиста свега одрекао и само Богу и науци служио. Најбољи си међу нама био, јер си смео, јер си хгео, јер си умео ножем критике засећи у силну традицију и наћи језгру истини и касти Србину у истина шта, је био. Велики си, јер си засекао дубоко и нашао истину, а истину наћи то је тежња векова, то је највећа срећа човеку научнику. Легендаран си постао у народу: твоје јунаштво у самопрегору на највишем месту, нашло је призаања чак и у најнижим слојевима и народ те јогп већма заволеде и заноштова. Српски народ је и досад чувен и виђен био са свога јунашгва, са разноврсног умног блага народног, а данас је народ нам славап и чувен још и са свога Руварца. Па био си сведок великих дел& нашег доба. Твоја се душа радовала, кад се метропола наша китила оним дивним грађевинама, јасним знацима народнога напретка, кад се културна тековина на тековину низала; сведок си био иреокрету у српском