Srpski sion

Бр. 20.

СРПСКИ СИОН

Стр 591.

смела, премда, као што је познато, и врло пренагла грамата, послужили су по свој прилици какви нереди у Српској Патријаршији, које није пропустио, а да се не користи њима суседни автокефални архиепископ Охридски. Грамата назива тадашњег пећског патријарха (архиепископа) Павла „не пастирем, него вуком", и окривљује га, да је добио катедру за новац уз помоћ спољашње власти (Турске управе) и световњака. 2 ) Све је то било у та времена доста обична појава, како у грчкој тако и у словенским црквама. Али, с друге стране, несумњиво је и то, да је мисао о уништењу Пећске патријаршије поникло у Грка много раније. Цариградски патријарси никад нису формално признавали српске архиепископе, који су за Стевана Душана (око 1345. г.) узели титулу патријарха, за равне себи духовне владеке. Још под конац XIV. в. без обзира на примирје, које је настало изме^у грчке и српске цркве после раскола, који је био изазван новом титулом пећких првосветитеља 3 ), у Цариграду одре^ено беше. да се у одношајима васељенског патри јарха са својим ерпским сабратом (Спи ридоном) овај не назива (аиХХггаоруод), (саслужник,) како се обично писало овим автокефалним архијерејима. 4 ) Кад су Турци заузели Византију и кад је Мухамед П. прогласио њена патријарха, или по турски „патрику", духовном главом свих хришћанских поданика портиних („раје") без разлике народности, тежња фанаријота, да се грецизира српска црква, добила је још већег ослонца. Прво као што 2 ) До тог времеда познатоје бпло, према каталозима, једио само име тог натријарха, п које није било стављено на свом месту (Голубинсии стр. 475.) 3 ) Подробности в. Голубинскш стр. 475. 4 ) Савремено сведочанство о томе налазпмо у распису архпјерејских катедара, почињених Цариградском патријарашком престолу, састављеном 1338. г. и у канцеларијском формулару Иатрпјаршије, којп је додат овамо. У њему је прпмећено: Егј^есоОутас (с;у]|Ј.е1шаа1 ?) бе (1)ј тоу 70у 5ут а Пешои, тоу х.бр10У Ишрсбшуа, бутх хршетахопоу (?), ои урасрооот у37 аоХлатоирубу . В. Ра81П1, СоЛс.ез тапизспрИ МђНоШесае Таигеп818. 1746, I. I. р. 264 Како се догодило, да је Пећскп патријарх пмао тада свега три епископа суфрагана, не знамо.

показује ова грамата, решено је било ограничити се на претходно припремну меру, наиме: да се присаједини Пећка патријаршија автокефалној охридској архиепаскоаији, која је одавно| служила Грцима црквеним претечом у стовенским земљама. Да докаже своја права на Пећ п целу Србију, тадашњи охрадски архиепископ Прохор, по сведочанству патријарашке грамате, изнео је нам и неке старинске царске хрисовуље, сигурно Ва силија Бугароубијце и Михаила Пале олога, који су заиста и приписали Охриду тос ИгрјЗса — епископски град, који је припадао епархији солунског митрополита. 5 ) По другим сведочанствима тражио је Прохор пред Диваном (1тс1 р^^атод) тај град, позивајући се на царске хрисовуље и предлажући Турској власти, да ће сваке године давати за тражену епархију 100 фор. Али успеху тих тежња (довијања) допринесе патријарах Јеремија I., који је доказивао, да Сервијска епископија више него 300 година припада округу Солунског митрополита, а — што је за Турски суд било убедљивије ,од свега — сам се обвеза, да ће платити за њу ону суму, коју је Прохор обећао. 6 ) Друкчије је судио исти патријарах о правима Охридског архиепископа на Пећку патријаршију, издавши Прохору ову грамату, мада би и српска црква могла, доказати своју автокефалност за 300 година. Но ннје тешко схватити такву недоследност: смањивање граница почињеног патријарху митрополитског округа у корист самосталнога архиепископа било би незгодно за саму патријаршију ; на6 ) В. те хрисовуље код Голубинскога, стр. 258—263. 0 томе, да је припадала Сервија т« Еерј^а солунској мптрополији в. код Тафела „Тће§ §а1ошса" р 59—60. Споменуте хрисовуље нису изменпле тај одпошај. У крајњем случају, у првој четвртшш XIII. в. познати Охридски архиепискои Дпмитрије Хоматин, морао се правдати пред патрпјархом Германом због тога, гато је, због латинског господства у Солуну, сматрао себе у праву, да рукоположи епископа за Сервију, која прппада Солунској епархији (био тују е~у.руЈ.у.у теХоОУта тгју у.гјтротсблеш? веаааАоуатјд). НагсК;, Са1а1о^. со(1. Ш8б. МШоШесае. Вауопае, (;. I. р. 364. 6 ) 'Ех.хХтјотастахаУу хаЕ лоХпххшу , 1/.б. еу КшуотчичопбХе'. 1870, 62—63.