Srpski sion

Б р . 20.

СРПСЕМ СИОН

С тр . 585.

се преломи и тај глас наш и иане опет доле к земљи ! .. . И управо у таким часовима и на такш местима најнриступачнија је душа наша свакој светој мисли, и најотвореније је срце наше утехи, која нам долази било с неба, или са земље ове . .. За нас су, браћо, таки часови понајвише они, у којима се опомињемо и морамо да се опоменемо изгубљене побожне, сретне и славне прошлости своје, и така су места она, у ко« јима нам излазе пред очи остатда од те изгубљене прошлости наше . . . Јесмо ли и ми, који смо се скупили овде на ову заједничку молитву, у таким часовима и на таком месту, сувише би било, да питамо један другога, или да одговарамо на то питање један другоме . .. Часови ови намењени су народној светковини, у којој се спомиње с црквеним похвалама име иреподобне мајке Анђелине, деспотице српске: они нам дакле казуЈу и сгми какви су; а место ово износи нам пред очи гробницу њену и синова њених светога Максима епископа и Јована, деспота срнског;. .. износи еам целокупну десницу њену, коју је сачувао особити промисао божји од тајања и од огња за спомен вере и за сведоџбу добрих дела њених, којима је ухватила код Бога одабрано место, а код потомства свога благословено име мајке; износи нам пред очи ево ову штаку, и те круне и књиге сина њеног, епископа српскога Максима, који се молио пре четири стотине година у овој митрополитској обитељи за спас и напредак народа свога и управљао га словом и делом на пут истине и правде божије, а среће и славе његове. Па ко ће да одлучи од те светковине у овим часовима тешку мисао изгубљене срегне црошлости своје?... Чије очи да не стану на тим остатцима богоугодних предака својих, на тим сведоцима народне побожности, на тим светињама својима? Чије ће срце д& да овде толико силе и снаге гласу своме, да се не преломи у стесњеним прсима, и да не пане на те вековима освештане споменике негдашње сјајне и славне прошлости народне?... Да богме да можемо говорити и разговарати се свагда а и свагде о ономе, што је кад осветљавало или помрачавало духовни живот и народну судбину нашу на земљи овој;

али у овом часу и на овом месту, осећајући у срцу право значење и часа и места овога, неможемо да подигнемо ни очију наших без суза, ни гласа нашег без туге тамо, од куда благослова, благодати, милости и помоћи. Поред тих светих остатака и сведока древне иобожности народне, пуна је обитељ ова и других незаборављених споменика, који нам казују тако исто, као и ови, какви су часови ове светковине и какво је место ово за нас. Овде почивају телесни остатци патриараха српских Арсенија Чернојевића и Арсенија Шакабента, који су нас превели у ове земље; овде леже кости митрополита срнских Исаије Дјаковића, који се много трудио око добивених повластица, што нам обезбеђују слободу православне вероисповести у овим земљама, и Јована Ђорђевића, који је украсио и ову обитељ и многе друге цркве лепим сребрним прилозима; . . . овде је гроб Никанора владике Печујског, који је оставио епархију своју и дошао овамо, да спасе од пропасти безбожним турским рукама спаљену деспотску обитељ ову;.. овде су сахрањене и кости последњег по имену, деспота српског, Ђорђа Бранковића, и обрштара Танасија Рашковића, који је пренео исте кости деспотове из Ческе, где су тамновале у земљи неопојане и непреливене преко тридесет година, а с њима заједно у једној истој гробници одмарају се и земни остатци зојводе нашег Стевана Шупљикца; и поред те одабране дружине одабраних покојника народних, отпочива и кнегиња срнска Љубица, која .је заслужила прва после свете мајке Анђелине, код народа свога име матере. Па не морамо ли рећи и над тим гомилама пепела: колико гробова, .. . толико споменика, који привезују душу и с/оце наше за сјајну и за тамну прошлост нашу? ... 0 како да неморамо, . . кад силу тих светих свеза осећамо у овом тренућу највећма! Дакле сви ми, који смо дошли данас овамо, да светкујемо овде спомен свете деспотице српске, мајке Авђелине, посетили смо уједно и гробове тих виђених и чувених предака својих, који су се старали, да се сачува у племену њиховом од рода до рода потпуна свест народна, а у свести тој постојани спомен православне побожне прошлости народне, и у спомену том непрекидно поуздање у Бога и у