Srpski sion

Бр. 24.

СРПСКИ СИОБ

Стр 723.

.ливају десиу руку некада другу своме а данас слављенику на висини Арсенијева нрестола, где и они налазе и љубав и наклоност и откуда их крени архијерејски благослов на добра дела и верну сдужбу Христу распетом... Ено брижпих наставника твоје ом.ладипе, љубимице слављеникове, где и они дођоше да славл.у Бзегову одаду достојну хвалу, јер настави дело светите.ва Саве... ТТ.ли има кога, ко не зна за бригу РБегову о српској школи ? Вредни ученици, нада бо.лзих дана, обећање светлијег доб;-, с м.лаТјаним одугаевл.ењем, чистим срцем, .вубављу детињском уверавају га о својој л»убави, као да би Он могао о њој посумњати... Хитају гра^ани Нзегова града, да га поздраве — поделе радост с ТБиме... Будући учител.и српски приносе данас молнтве и благодарности Богу за здравл.е, миран и тих живот ТБегов у згради, коју је подигао „Георгије Бранковић Патријарх Народу Српском"... То исто чине први питомци првог српског правоелавног богословског семинара, о коме су сањали наши оци, а подиже га синовихма очинска л.убав слав.љеникова... Школска дечица шапћу данас своје чисте молитве из дна срца и невине душе за нашу седу старину, а наставници школа у Баји, Кулпину Белом Брду тумаче својим ученицима, да им је ову зграду, у којој их обасјавају први зраци просвете и мудрости подигао српски Патријарх Георгије... Никога зар није остало, ко не хита данас у заједницу опће радости ? Зар има кога, ко би хтео а да не ода достојну пошту човеку, који је служио педесет година народу, школи, цркви, олтару — Богу живу, служио верио, служио искрено, служио по најбол.ем уверењу своје савести, служио пожртвовно свим силама душе своје? Зар има кога, м.лаТ,ега или старијега, ко се сме данас огрепшти о зах^алност и признање Ономе, који га беспорно заслужује ?... Зар има ? Жалосно је помислити, тешко је изрећи — али је одговор какав не би требао да буде... „Али свет ме не разуме, или не ће да разуме или не може да разуме". Ко не ће нека добро промисли зашто — ко не може нека се потруди да може! „Кад бих могао душу и срце своје да покажем, видео би свет, како је у њима дубоко урезана истинита љубав за напредак цркве и народа мога". И томе се није веровало — а страшно је бити у овоме осумњичен...