Srpski sion

С тр . 76.

СРДСКИ сион

Б р. 8.

неизвјестна. Једна само садагањост стои у нашој власти; али и она је врло кратка: ово једно магновење, у ком сад стоимо овдје пред лицем невидимог Бога, можемо рећи, да је магновење наше, а друго је све, или већ прошло или јошт није дошло, друго је дакле све туђе; само су магновења садашњости наша, јер су она управо нама дана, да их ми на добро наше употребимо. — Но акс ми магновења та садашњости, која су нама дана, уступимо нашем непријатељу, не радећи и не бринући се ни најмање о нашој будућности, и ако ми таким начином допустимо непријатељу наше будућности, да он у прсима нашима, као у каквој огњедишућој гори, распали паклени огањ самртни грјехова, и у њему отвори нам вјечкту пропаст; онда су и магновења садашњости ту^а, и управо вражија, а не наша; — а наша су само онда, кад у њима, озбиљно старајући се о будућности нашој, отресемо се свега онога, што је земно и труло, пхто је грјешно и проклето, и тако чисти приближимо се небу и вјечносги, оној вјечности на коју смо рођени, и коју нам ништа помрачити не може. Да видимо дакле данас, каква су била магновења у животу нагаем досадагањем; и како треба садашњост нашу да употребимо. Ако хоћемо да се увјеримо, има ли у животу нашем такови магновења, која су била наша, и има ли и такови, која су била туђа; морамо најпре споменути: да се вјера, љубав и надежда морају сматрати за највећа три дара божија у животу човечијем. Као год што би све твари на овоме свјету, које осјећају и не осјећају да живе, без ваздуха, топлоте и свјетлости у неко вјечно мртвило претворити се, и у њему тако остати морале, да никаква знака ни живота ни смрти од себе не даду; тако би исто било с нама и са животом нашим, да у нама никакве вјере, љубави и надежде нема. Што је свјетлост тварима: то је нашој дугаи вјера; што је топлота тварима: то је нашем срцу љубав; што је ваздух тварима: то је нашој вољи

надежда. — Та су три дара божија, три велике силе, које живот наш развијају, крјепе, и подпомажу га, да безбједније, спокојније и лакше кроз тавне, бурне, и опасне своје земне дане у вјечноет протече. Душа је наша сродна божеству; јер је она из уста вјечнога Бога изишла, да оживи сгворено од земље тјело праотца нашег, првога човјека. — Срце је наше и у прсима нашим горе к небу окренуто; јер из њега дух сина божијег вапије к Богу: Ава отче! — Воља је наша подчињена вољи божиој; јер тако гласе рјечи великог посланика божијег, које је он у најозбиљнијем магновењу свог човјечиег живота, пред саме самртне своје часове изрекао : „Отче, не моја воља, него твоја да буде!" — А те су рјечи вјечна истина, по којој се ми равнати морамо у животу нашем. У којој души вјере нема: та душа неможе знати за ово своје сродство с Богом; а која душа незна за то сродетво: та је душа сама себи Бог, — сама себи ближњи, — сама себи пјео свјет. Па каквом се добру може надати род човјечији, каквом ли народ, каквом ли поједини људи од таке душе, која је сама себи све, и која таким начином, као каква смртоноеним ваздухом напуњена пештера. смрдним задајем својим дави и заглушује сваку добродјетел у себи самој, и у околини својој. — У коме срцу љубави нема: у томе нема духа сина божијег; а у коме срцу Бога духа нема: то је срце само себи вјечити пакао. — Па какво се добро може очекивати од такога срца, из кога као из каквог вјечитог пакла најцрњи грјеси извиру, и све око еебе трују. — Којој вољи не показује правац надежда: та је воља у Великом овом евјету, као каква без кормчије лађа на узколебаном мору, сама своја највећа мучитељица. Представите себи православна браћо! такога човјека међу вама, који нема Бога, који никоме невјерује, који никога не љуби, који се ни чему не нада! Не би ли тај био највећа досада цјелом обштеству; не би ли се сваки уклањао од њега, као од какве приљепчиве болести; не би