Srpski sion

сион

Стр. 9б.

вјеру и на народност нашу са свију страна детиле, брат с братом, пријатељ с пријатељем, друг с другом састајали, један другом се искрено јадиковали, са здруженим сузама један другоме тугу на срцу олакшавали, и тим начином одушевљавајући се сачували смо и вјеру од пропасти, и себе у вјери и народности здраве читаве држали. То је било положење ови народни задужбина у животу народа. То је положење њино и народ у срцу своме увјек осјећао, и све до данас их, као једине видне остатке своје славне прошлости, понављао, бранио, и брижљиво сачувао. — Па и дан-данас још нема ни једнога Србина, кои се неће сузама облити, кад прсфе кроз фрушкогорске србске задужбине; и кад гледећи у њима сачуване остатке наше свете древности, у себи може рећи: гле, ово је тјело цара Уроша, ово је кнеза Лазара, ово је рука мајке Ангелине, ово је тјело Стефана Штиљановића, из ове је чаше пио Стефан као деспот наш, из ове кнез Лазар као цар наш, у овој је хаљини погинуо на Косову, ову су митру деспоти наши носили на глави, из ове су се књиге Богу молили; — онда се душа и срце на ново роди у њему за свој род србски, мисли и осјећања на ново оживе у њему за живот народа свог србског. И изме^у вас сами, кои сте се овдје скупили, зар би се могао ко од суза задржати, кад би ја могао сад руком показати и рећи: ово је тјело данашњег нашег светитеља Саве! Сузе би ваше саме у овом часу потекле, — потекле би барем зато, да прелију свети споменик славне наше прошлости. — Али вам ја немам на што руке пружити, нити вам то могу рећи; — и ми би тога ради морали сви сузе проливати на данашњи дан, да незнамо, да је промисао божиј тјело данашњег нашег светитеља у другом виду, као вјечни спомен, народу оставио. Но ја видим по лицу вашем, познајем по очима вашима, да вас, кои сте усред толики ваши невоља и бједа, дошли да посјетите данас ову србску задужбину, — нису довукли овамо ладни ови зидови, него вас је довело топло срце ваше, да

се овдје данас опоменете и ви оне љубави и побожности наши праотаца, која је овим зидовима темељ поставила, њи на темељу томе подигла, и све до данас вјерно сачувала, — сачувала, — и вама их предала, да их и ви чувате! — Запамтите дакле браћо православна! да су ови зидови топли свједоци љубави и побожности наши свети краљева, царева, деспота, и праотаца, и живи споменици наше славне србске прошлости, кои су нам понајвише помогли, да свјеот наше народности до данас у животу нашем цјелу сачувамо, и чисту од туђе смјесе задржимо. Али живи ови споменици били су само чувари те наше народне свјести, коју је требало у народу у почетку нанародног његовог живота пробудити, развити и утврдити. Тај је велики и тешки посао узео на се, и сретно довршио син првога краља србскога Стефана Немање, данашњи наш светитељ Сава. Он је цјео свој живот посветио особито на то, да православну источну вјеру, — ову вјеру, — коју смо ми од наши праотаца насљедили, и за коју смо већ толико пута досада крв нашу прољевали, и по нечему и данас јошт прољевамо, — у живот народа нашег тако уведе, и са животом је народним тако спои, да она буде као главна покретна сила дјејателности народа у свима околностима живота његовога. Велики је то задатак био, кога се само тако велик и одважан дух, као што је нахпег светитеља био, могао подухватити, да га у сва времена, кад су на« роди због вјере са свију страна узнениривани бивали, сретно рјеши. Њега то није ништа заплашило; што је наумио, то је и почео, и са слободним духом ишао је на сусрјет свакој невољи, која би му се у послу његовом на пут препречила. — С чистом науком еванђелском покоравао је он ум народа послушању вјере, као што апостол Паво препоручује, уливао у срце народа чисту љубав христијанску, изводио вољу народа на правац онај, коим се човјечество божеству приближава: он је с толиком и таком важности знао духу христовом