Srpski sion

сион

(кт. 147.

ракију, у којој је била умочена марама, која је пре тога пуна 24 сата покривала лице каквог мртваца. И доиста многе се пијанице на тај начин „на веки" кзлечиле. Једна жена, кад јој се дете разболело, по наговору неких глупака, давала му је малом кашичицом воде, у којој је био неки мртвац окупан. Једној жени пак разболе се дете, те кад јој свештеник рече, што га не лечи и доктора не зове, она му одрешито с убеђењем забринуте матере одговори: „0 господине, та куд га нисам на жене водила, па не вајди, напослетку сам му и „земичке" давала, па све узалуд". Ето на тај се начин лечи већина нашег особито простог народа, па није чудо, да је број смртних случајева код нашег народа, саразмерно према другим народима највећи. *■ * * У „Лечничком Веснику", књижевном органу лечника краљевина Хрватске и Слаионије, у броју 11. од године 1905. написао је кр. котарски лечник у Иригу г. Др. Сава МирковиЛ чланак о заразним болестима, где се дотиче равнодушности и хладнокрвности нашег простог народа према свакој болести у опће, а нарочито према заразним болестима. Нашем простом народу су богиње и мрасе и шарлах и гушобоља (Б^рМепа) и срдобоља и колера и тифус и трахома и кашаљ и све друге болести од „Божје воље", те долазе на народ „ради људског греха", а човек ту помоћи ништа не може, јер „Вог дао, Бог узео", „Божја је воља тако била", „тако му је било суђено". Учени доктор говорећи о узроцима и сузбијању заразних бозести, износи из међу осталог и једну врло паметну идеју која се мени ванредно свидела, те која не би смела неопажена остати и код оних фактора, коју би ту идеју и реализовати могли. Она гласи: „У учевне књиге пучких школа, нарочито читанке, требало би сврстати

ттива с описима појединих заражљивих болести, дифтерије, шкрлета, добраца а и осталих, дакако лако разумљивим начином, како то тражи развој духа детињега. То би требало уважити кр. земаљ. влада при издавању нових учевних књига за пучке учионе. Само на тај начин подигло би се знатно познавање прилепчивих болести, а тиме и чување од њих, јер занимљиво по себи штиво, усадило би дубок дојам у душу детињу, који би се наслеђивао у каснијем нараштају. Тако би се пучка просвета ширила, допринело би се успешном лечењу и одбрани од заражљивих болести, а сачувало много дете од болести и смрти". Ја сам ову идеју ученог доктора назвао врло паметном из разлога, што знам нешто и из искуства, а и слушао сам и учио сам у мојих врло уважених учитеља и професора, да ко би хтео да препороди човечанство, тај би морао по саветима славних педагога почети с де цом. Јесте. Будућност је дечја и васпитање њихово у свам корисним наукама, у овом случају у здравственом погледу, услов је препорођаја, а с тим спојеног и опстанка једног народа. Заа се, да снажни утисци било које науке, усађени у нежну млађзну душу дечју, остављају дубока трага и никад се не губе сасвим, него и после многих заблуда и порока лако се пробуде. Човек ће обично онако живети, како у детињству научи. Детиње је доба најзгодније да се у њему сзје семе корисних наука, да би стоструким плодом уродило. Дечја је природа као восак, од којега се разни облици дају правити. Она су као танка стабла, која се дају по вољи савијати. Добро васпитана деца постаће добри родитељи и старешине, који ће својим примером и речју утецати на своје домаће и друге ближње, а преко њих на њихове садашње и будуће домаће и ближње, да се добро свуда, рашири и донесе доиста стострука плода. Само једно поколење требало би добро васпитати, оно би после друга поколења само васпитало. Кад знамо дакле, да је душа дечја лако пријемљива за све што је лепо,