Srpski sion

Сте. 214.

СРПСКИ сжон

Б р. 8.

Што се пак учињених самих приговора тиче: према разлозима одлуке другостепенога суда немају истина основе они ириговори утужених, да је услед застарелости престао судски делокруг и надлежност; даље да се делеговање суда у опште не односи на манастире; и напослетку да се овом тужбом за тим иде, да се о верском карактеру ових, под делокруг грађанскога суда неспадајућих установа суди; али је међутин основан на основу XXX зак. чланка из 1868. год. учињен онај приговор утужених да у делокруг делегованога судбенога стола предмет ове тужбе не може спадати зато, што се у истој тражи судско установљење заједниде и на оне непокретнине, што леже на, земљишту Хрватске и Славоније, које државе у иравосудству уживају право самоуправе, те се нрема томе делеговање суда на њих не може односити. Тужитељи у својој тужби то износе, да како се јединствена православна црква, која је постојала у земљама угарске круне, на двоје разделила, те према томе оних 27 манпстира, који се и сада у поседу и под јурисдикцијом утужених налазе, а од којих појединце нобројаних 19 леже у земљама Хрватско-Славонске краљевине — такођер снадају под деобу, то онда они у нрвом зачелу прве тачке петитума своје тужбе, траже: да суд призна, да сви православни на простору угарске круне, дакле и они у Хрватско.ј и Славонији лежећи манастири сачињавају заје дничке православпе верске установе обе источно нравославне цркве, а имање истих сачлњава заједнички имегак обе цркве на ко.ји иметак услед хијерархичке раздеобе те две цркве, румунска православна црква има иста нрава као и српска прав. црква, те нрема томе има права ноделу тих пекретнина тражити ; а у другом зачелу исте тачке своје тужбе, као и у молбама садржанима у 2. и 3-ој тачци траже само као резултат горе означеног судског установљења, да се црквена, јурисдикција над прав. манастирима, који леже на просторији Угарске, — међу две митрополије тако подели, да они манастири ко.ји леже у крајевима онде где су Румуни у већини, са читавим својим иметком припадну великосибињској црав. митрополији и да се ставе под њему јурисдикцију и према томе у име њиховог дела, који им од заједничких манастира нрипада, да се

бездински, сентђурађски и месићски манастир са свим својим нокрегним и ненокретним иметком и нравима досуде у својину и посед румунској православној цркви и да се ставе нод њену јурисдикцију. Из овог садржаја тужбених молби јасно се види, да исте једно са другом сгоје у непосрецној вези и односно да су молбе садржане у другом зачелу ирве тачке и даље у другој и трећој тачци, изнеге само као носледица оног судског установљења, које се траже у нрвом зачелу нрве тачке : то се тужба само укуино и само као целина може пресудити, дакле мериторно судско расположење морало би се но природи саме ствари нротегнути и на непокретности, које леже на територију Хрвагске и Славоније. Како иак Хрватска и Славонија по 48. §-у XXX. зак. чланка од 1868. год. имају судску самоуираву; то је несумњиво, да се превишњом одлуком од 3. маја 1902, добивена делегација будимиештанског судбеног стола, као у ужем смислу узетог угарског суда не односи на неиокретности, које леже на земљишту споменутих краљевина, и краљ. судбани сто, на основу ове делегације није надлежан да у меритуму суди о тужби, која се односи и на непокретности у Троједници.

|Др. Гераеим Петрановић. 1 Епископ Боко-Которски. 1820.—1900. ншжшннншшшшшВ Нестор срнско-православних епискоиа високопреосвештени Господин Воко-Которсш енископ Др. Герасим ПетрановиЛ, исиустио је после кратког боловања у 86. години свога живота своју нлемениту душу у својој резиденцији Когору 18. овог месеца, а сахрањен 21. о. м. у цркви манастира Савине. Ако је икоја конзисторија, објавл^ујући смрт свога архијереја, могла с образом рећи, да се њен архијереј нреселио у вечност у тој и тој години свога примернога и иооожнога живота; то је с иунвм правом могла рећи православна еиископска конзисторија Боко-Которска у својој посмртници за свога архије{ реја Герасима.