Srpski sion

бр. 8

СРПОКИ

С*1С11

Си. 217-

„С каквим трошком хошчет иоћи ноклонити се и откуду притјажал себи трошак?" На што је Никодим одговорио: „чго от стрине 18 дуката имјејет и у Сентивану једин господар Недељко именом, објешчал 75 фор. дати, ашче нојдет у Јерусалим, и паки, ашче благословение с донушчением Њ. Екселенције добијет ноћи, надјејаније имјејет на господаре јешче, с номожением." Д о д а т а к. Одноои манаотира Крушедола према првавору и оелу Крушедолу. Прњавор је црипадао манастиру. До год. 1761. састојао се из 19, од год. 1762. до 1773. из 25, а г. 1774. из 28 кућа. Становника је имао 1767. г. 163 душе. Те и идуће године цоверена је ова парохија Ј1аврентију еклисијарху „да добро позорствујет, да не би која душа умерла без кршченија и исиовјецанија". Духовник јој је те године био Христофор. Лаврентије је морао „во всјакују недељу и празничније дни учити Иерњаворце обичним молитвам, то јест; Оче наш, Богородице Дјево, Вјерују во јединаго Бога и десет заповједи". И сам се архимандрит бринуо за њихово религиозно-морално васнитавање. Тако још 30 нов. 1758. „призваги су Перњаворци и са» вјетова отец архимандрит јешче да иду у церков за иост и молитву, за исповједание и воздержание поста сего". (Т<1да „наредисмо и метнусмо кнеза у Перњавор Јовицу старог кнеза"). Но како су Перњаворци према цркви и религијозној настави били тада расноложени види се из „Репорта" од 30. септ. 1763., у коме се братија тужи, да „Перњаворци у Ј црков слабо ходјат; молитве обичне неки знајут, а више их не знајуг, но сад учат сја". То је расположење трајало код ове већине и следеће године, када братство опет рапортира: „Једни знајут, а једни сад учат сја", но зато ипак „исповједајут сја и причашчајут сја и безаконика не имјејет". Да ли су кадгод уопће научили и они други иронисане молитве — не налазимо потврде и не знамо, само видимо да се још и у год. 1765. констатује, да „молитве: Оче наш, Богородице Дјево, Вјерују во јединаго, једини знајут, а једини не знајут". Прњаворци су радили за манастире и нла-

ћали му десетак. Осим тога добивали су од манастира и ио који комад земље за обрађивање. Услед тога долазили су но каткад и у сукоб са манастиром. Тако је 20. маја 1767. изаслао митрополит у манасгир архимандрита шишатовачког Викентија, да реши један спор, који је, по исказу Прњавораца, потекао између њих и манастира услед тога „шчо је архимандрит три њиве исаод ханте Марцилине узео бил, и Марадичаном објешчал дати". У своме извештају реферише Викентије „да они (Прњаворци) земље имају задовољно и нигдје ни у једном Прњавору толико нема. А г. архимандрит склонио се Марадичане отбити и Перњаворцем оне њиве дао полак под аренду да даду од свакога југра по један посленик, а полак им опрашта и то за ову годину докле жито скину, зашчо ова земља испод ханте Марцилине даје се по обичају досадашњему иод аренду људма с ким се погоде, & они у нанредак, то јест Прњаворци, да буду довољни са оном земљом, что им се да. Господин пак архимандрит у напредак да им казује от стране добродолске до гаја двије њиве себе да начине; а у долу добродолском от западне стране к Шатринцем да чувају зарад ливада и једин крат кад се им поделе да держе онако; треће њиве више салаша да им се соједине и тако да буду со тим довољпи. А за цоашче марве, гдје Крушедолци сељани поје марву своју тамо и они, а код куће на бунару старом далше да не чине штеге, да по воћу и гају забрањеном а^рву не пушчају, а когда, који скриви, госиодип архимапдрит са заклети сшарци и неколико старих Перњаворцев да га суде, и шчо му донесе суд, у протоколу соборном да ставе; непокорјајушчи сја суду, да репортира двору Архиеп. митрои. и от туду да ожида резолуци.ју". На ово су Прњаворци пристали и потписали иод тим извештајем оваку изјаву: „Наки потврђујемо горње писмо и престајемо и поднисујемо се болшаго вјерованија и крсте полажемо". Наум Атанацковић кнез ирњаворски с прочи ниже именовати кметови : -ј- Јован Николић ~|- Милија Шењанин -(- Јован Илић -ј- Живан Васин. Односи манастира ирема селу Крушедолу