Srpski sion

Б р . 11.

ОРПСКИ ОИОН

С тр . 299.

рохија његова зове. Из тога се мјеста он се смије самовољно удаљити ни под каквим изговором, а најмање тада када влада у мјесту случајно каква епидемичка болест или је устЛе гћегова парохија изложена какој опасности. Лко има иотребу да се удаљи за пеко вријеме из парохије, он може то да чини само услијед нисмене дозволе од стране надлежне власти; удаљи ли се без тога подлежи казни." Из истакнутога се јасно види да учени канониста у духу св канона ни не помишља на то, да се неко без нарочише потребе може уопће удаљавати из иарохије дуже или стално на дуже, или дуго време. А никако се не може дозволити да еп. Милаш под „неко вријеме" разумева можда и стално перијодично напуштање парохије. Јасно је то из контекста, а нарочито оног „беспрекидно". Наш иарох је још по Милашу и „стални званичник са одређеном јурисдикцијом у својој иарохији, мора парох да има своје засебно звање у нарочитом за то мјесту у кући својој, и то звање мора■ бити уређено по законским прописима, хсоји важе и за свако друго звање. Јасно је дакле да парох. звање за парохијане мора бити приступачно свакога дана. Како то пак може бити када је парох у другом месту званичник ?! Што смо сада навели, то је управо један мотпв за она кан. наређења, која по Милашу цитирасмо напред. Тај мотив потиче из једне гране делатности пастиреве, а то је оне што се односи на његову управу у парохији. Но још већу важност тим канонпма даје мотив, што извире из пастиреве обредне, свештенослужитељске делатности. То је сасвим оправдано. Или зар се сме нир. јавно и под заштитом дух. власти нмилиците озаконити то, да парох није дужан вршити свакидашња богослужења ?! (Милаш стр. 446.) Или што је још горе! Зар то није очевидан грех против дужнога потпуно могуЋнога и добро плаЋенога душебрижништва, када се ствара прилпка, да парохијанин можда умре без исиоведи, причешћа или крштења? (Милаш на сгр, 447.

каже: Парох је дужан обављатп на захтевање својих парохијана одмах и без и најмањег одлагања свако свештенодејство.) Ради труса, туче или друге које невоље, када би парохијани хтели у цркви да зборе с Богом, било би им немогуће. А тек се веће толико забраздити, да као јереји тврдимо, да је молба сваког парохијана истоветна са молбом директног посредника људи с Богом, у својој соби а у цркви! Парох мора још бити реван у учитељ ству, свештенопастирству у улгем смислу, које му сиада у особити круг рада. Доста је нагласити да парох мора: катихизи рати; проповедати; чувати чистоту вере и учења у строгости; бранити се од ширења протуверских књига и идеја и т. д. на да се види колико је и то допринело томе строгом канонском схватању: да иарох може бити само иарох у свој иарохији. Рекли смо кад и како се може одступити од строге те норме канонске, а на завршетку понављамо да: иарох без иристављања себи личне иомо%и ради обављања душебрижнигитва у његовој иарохиуи не сме ажолутпо никакво звање вршиши ван домашаја своје иарохије, шим ире ако је то место стално. Сапотсиз. ^ 7^ ^ I. Описание оенованија монаетира V Хопова. Д. Р- 1 Монагтирја Хоаова фундатор перви јест св. Максим Бранковић, Архиепископ деспот сербски, иже водрузил и создал церков во имја Архиереа Христова Николаја, и именовал Хопово, и монахи собрал, јакоже свидјетелствуетсја в јкитии Преподобнија Матере Ангелини деспотици сербскија, около љета Христова 1490. котораја церков в посљеди по љету 86. разоренв. 1 Ова два опиеа манас.тира Хоиова и манастира Крушедола, добиемо до1ротом високоиречаеног г. архиманДрита хоповекпг др. Августина Бошњаковића. Пека и они поелуже за историју наших манастира. Записе је на кљигама манаотира Хопова осим под бр. 1.) и 2.) навео г. др. Љуба Стојановић у својим „Записима"