Srpski sion

С* р 328.

СРПСКИ

СИОН

Бр. 12.

нет человјек. И ми би смо могли такве ствари чинити, али человјеку имајући дугну грех јест то чинити и ја нигда к нима не ходим, само у годину дана 2 пута и ван ако коју особиту потребу имам, а они и мени често долазе. 32. Марта 1. дан. Бисмо у Монастиру Вуковцу з господином Живан Србљин. И бившим нам тамо у цркви на часови и на ужини и у разговору, почели смо се разговарати ради здешни бојара и почео Живан Србљин говорити, ови људи не имају душе, него наружити знаду за душу; шчо ти данас слажном политнком говоре, то сутра ничша неима и да ме Бог сачува од њих. Нити ја са шнима једем и пијем, нити који разговор имам, него и се аратосим 33. Сего 2. дана заутра приде отац Леонтије поп игумена тисменскако, по ■ слан от игумена своего како би и сам рад био доћи, али има посла почели смога питати вине от зде шчо се разговарају ... и бојари и конзилиари. Тадае он почео говорити: ја ћу истину правују казати, какви су овде људи. Овде су људи лукави и лажливи невала им нишчо веровати, данас да учине кои савет мећу собом, а сутра о томе и немисле ; и шчо человеку обешчају у оно се не вала уздати, и да може је дан другога зуби да изе, и не има ту человека кои би промисла имао за народ, него сваки за своју хасну гледи. Идоше у Беч и потрошише толике новце и они који су били сами себе правицу извадише, а народу никакве; а врло су људи високоумни никога ни подашто не држе и ми коисмо Србљи зову нас блотул (то јест суровци), али када су вас видели говорили су међу собом: ми нисмо знали да су Србли овако учени, а ови шчо су дошли от госп Архиеп. скроз могу человека промотрати, како кроз огледало: (И ми почесмо говорити сему калуђеру како смо овде дошли, незнамо овдешним људма обичаја, да нисмо у чим шчо замерени и шчо ли се за нами говори, какав ли савет имају одешни между собоју и игумени и прочи). Нам калу^ер отговара: Сице ја знам овим људма сву

мисал и обичај и од мене се они ни мало не сумњују, него слободно код мене свашчо говоре, и ја ћу право казати зашчо сам од природе Србин и рад сам послужити госп. Архиепископу: (Нам слово ка калуеру говорећи: када сте рад госп. Ахиеп. послужити, то от госп. милости не ћете удалени бити . . . (калућер отговара, ако буде от Бога сућено може Бог дати: ( Ови игумни како ћесе покоравати и господину.... стране ком буде, тешко то помошчи, и тако препроведет дане доселе, зашчо, кад би госп. Архиеп. почео узимати от игумна, от добара монастирски, колико они ствари пож не теке шчо би изметнуо от игуманства, него протерао многе, како чине, загачо су ови људи чудни они се страха бое докле их чловек држа за кику донде имаду, ако ли им мало попустити после ако би и хтео не може и покорити. А каде до^е госп. Архиеп. да узме хесап от једнога или двојице и каде се нађеу кривици да узме хлеб онда би сви имали страх и бојали се, зашчо каде изиће игуманства, кои воле да је мртав а не жив — и да ће шчо год има до голе своје душе теке да не изиђе из игуманства. А прочим бојаром јест мисал и говорење, да ние ово како Србска земља, да ће се у свашчо госгх. госп. Архиеп. мешати, него како и до сад от старина јест био обичај, како бег чинио, он избирао игумене и са знанем епископовим поставлали како и от селе будет.) И пак, и то ћу вам право казати, они болари, кои су били у Бечу имају велико погачење госп. госп. Архиеп. загачо су видели разум јегова преосв., а ови остали шчо нису видели, нама се како врло како препоручима виде и мисле да владају како и код покојнога Дамасћина. Кад би дошао Дамаскин у Краево никога не чујаше, нити који прихођаше, нити једин кондир вина не приношаху, а ако Бог да, те дође госп. госп. Митроп., те отпочне урежденије чинити све ће другојачие бити: (И наш отац игумен Тисменски врло је рад госп. Митроп. видети, зашчо и прежде му је год писао