Srpski sion

\г.

Ол*. В79.

Јовановић долазио у Карловце и имао подужег раз I говора с Његовож Светошћу о „бити имајућој оставди", дочим је исти господин као заменик долазио у седницу иатроната Текелијине закладе. И ма да је вожд радикалски све то добро знао, као и то, да о оставци Њсгове Светости нема ни помена нити повода; он се направио наиван, те у чланчићу »Патријархова оставка" у 111. бр.Мог^епблат-а, саопшти својим вернима вест брзојавну ив Пеште о умишљеној оставци Његове Светости. Сам пак чланчић заиоче речма: „Да ли да верујемо?", а њима заноче с тога, што зна добро, да је толико и толико пути донео вести о оставци Његове Светости, те да би своје верне уверио, да тога пута баш истину доноси, исприча им. како ће болест и старост учинити оно „што друкче није ишло", (а што је под „друкче" мислио, нашао је за добро да прећути и не саопшти својим вернпма, шта је све чињено само од његове стране да се то постигне), и како он овога пута верује брзојавној вести из Вудимпеште, да ће Његова Светост захвалити. Својим вернима је могао то рећи, да се и они надају и радују, дочим невернп врло добро знају, да је и иста вест потекла из његове кујне ил бар његова иријатеља Јожује. Вожд у свом чланчићу исприча својим вернима, како он држи, да ће наумљеном оставком Његова Светост само добро учинити и народу и цркви, којима је нуждан мир због сређивања уредаба народно црквене автономије, јер је — рече — данас време да се среди нар. цркв. автономија, како би се народ могао окренути и на другу страну, те бацивши сву кривицу на Његову Светост, што никако не могосмо доћи до мира и сређености, својим ће силаском са патријарашке столице учипити народу велику услугу. Да ће вождови верни веровати у ово његово нркчање, о томе нема сумње, јер они му верују све и сва, без да помишљају и размишљају, да л' оно може бити што он прича и јел' истинито његово причање. Па да нису такви, зар би се могли називати његовим присталицама, пошто сваки паметан, а уз то и поштен — бар интелнгентан — човек, неможе бити његов присталица. Неверни пак, не ће ни моћи ни хтети да веру.ју ни у исто његово причање, јер они добро знају, да не лежи кривица на Његовој Светости због данашњег немира у цркви и народу, а тако исто и весређености у нашој црквено народној автономији, него да она лежи поглавито на вожду и његовој странци, који се бацише свом силом, што им је пре-

бацило и гласило самосталско „Нови Србобран", на црквено-народно поље, и пе дадоше да дође до мира и слоге иоред свег мољења и преклињања Његове Светости, који је сваком приликом показао и доказао да је пријатељ црквено народне автономије са очувањем кардиналних права цркве и јерархије. Ако је ико позван и надлежан да среди нашу црквено-народну автономију, најмање је за то позван вожд и његова странка, који „матер цркву" само с стога носе на језику — а не и у срцу —, што она није сирота, и што код ње и око ње палазе доброг ухљебија, што показује и то, да дојучерашњи голићи радикалске војводе, којима дужници не могоше ни чакшире запленити, јер не беху њихове, нити 100—200 кр. имати кредита у повчаним заводима на 4—5 потписа, данас царски живе и стварају нове новчане заводе, што све не би постигли а ни били, да су се држали политичног поља, на ком нема ћара ни шићара. А да народ и то не онај радикалски по сувачама и којекакве пропалице и себичњаци, него језгра нашег народа не жели, и да се не би радовао, да Његова Светост захвали, може се сваки беспристрастан Србин уверити из „Споменице о педесетогодишњици свештеничке службе Георгија Бранковића српског патријарха", што ју је издао г. професор Ђорђе Магарашевић и у њој навео ко је све честитао Његовој Светости 50-годишњицу међу којима је повелик број и увиђавних радикала — и шта су о њој писалп поједини угледни листови. Нека изволи вожд у својој „Застави" навести имена оних Србаља, који би се радовали оставци Његове Светости, па ће видети каква је грдна разлика између оних, који јој се не би радовали, и оних, који би јој се радовали, и докле то не учини, век остави на миру народ, и нек говори само у име своје и својих партизана. Парастоо Илариону. У суботу 8. о. м. одржан је у ман. Гргетегу годишњи помени-парастос архимандриту гргетешком Илариону Руварцу, што га је приредило братство ман. Гргетега. На парастосу .је началствовао високопреосвећени Г. епископ бачки Митрофан Шевић, уз асистеицију високопречасне г. г. архимандрита крушедолског Анатолија, беочинског Димитрија, гргетешког Данила; игумаиа: раваничког Сергија и вел. реметског Јосифа; јеромонаха: Милутина јазачког и ЈГукијана економа бог. семинара, Атанасија, Никодима и Виктора гргетешких; Владе Јанкуловог конз. бележника из Н. Сада, администратора нерадинског Косте Сенера и јерођакона гргетешког Илариона.