Srpski sion

В р . 22.

иши оион

С тр . 596.

своје молитвв за умрле не само & илини господни", но још и са предложењем на св. трапези самога Господа нашег Исуса Христа у виду пређеосвећеног агнца (јагнета), који је заклан ради нагнег спасења, и који и сад и увек посредује за нас. Ликољски (Пособ1е : Петроград, 1888. четврто издање на страни 466.) наводи, да се може на прсђросвећеној литургији чинити помен мртвима, позивајући се на архијер. чиновник. (види наш Типик на стр. 74.). И Маљцев протојереј у свом на немачки језик преведеном „1л{:иг§1коп а -у (службенику) на страни 183. издање у Берлину 1902. вели да се може на литургији пређеосвећених дарова чинити помен мртвима. Ко од свих ових има право ? Ми се слажемо с овима последњима, и чинимо помен мртвима' на пређеосвећеној. 3. Кад ое износи плаштаница на Велики Петак и када ое на Ускрс уноси у олтар? У Уставу нашем није ништа споме нуто о износу плаштанице из олтара, нити о уносу исте у олтар. Једино је у њему описан начин, како се плаштаница на вел. Суботу у јутру подиже из гроба, и обноси око цркве за знак, да је Господ и онда, док је у гробу лежао, дјелао као побједитељ. Ћутањ'.! Устава о стављеним питањима надокнађује нам живо предање и пракса наше свете цркве. И код нас и у руској цркви (бугарској и грчкој) износи се плаштаница и полаже у гроб на вел. Петак на вечерњи тада, кад се поје „слака" на стиховње, наиме песма : „Теке шдФмфагссА". . . те се удеси тако, да преЕос из олтара у гроб и смештање исте у гробу буде готово до одноеног тропара, који се пред гробом поје. („К/мгоишразЈши Јисифа". . .) ( Поиечете иравосл. церкви о сиасети мгра II. стр. 290. СмолодовиЛ, лит ургика, стр 263). Пракса ова потпуно одговара смислу споменуте песме, што је најбољи знак, да збиља се тад треба плаштаница износитп На Ускрс пак уноси се плаштаница у олтар тада, кад се поје тропар канона

велико Суботног: вгда снизшмх бси кх слирти: (ПоиеченГе II. стр. 233.). И у овом је пракса, коју од предака примисмо, са свим оправдана. Кшон велико суботни поје се по Уставу на сами Ускрс пре ускршње јутрење, т. ј. на измаку времена, за које је тјело Господње у гробу лежало. После тога канона и тропара му заориће се одмах из олтара радостан глас: Воскршни ткое Хркт( (гпас*:, а дотле мора бити плаштаница већ у олтару. Најзгоднији је дакле тренутак, да се унесе тада, кад се канон споменутим тропарем завршује. Истина 1886. стр. 226. Овако исто одговара на стављена питања и Никољски (Пособ1е стр. 583.), додав, да се плагптаница после износа на вел. Петак и пред унос на Ускрс најпре окади унакрст. 0 тохме говори опширно и наш Типик на стр. 302. и 306. 4. Може ли правоолавни свештеник, кад нема свога храма, свршити литургију у протестантској цркви или у каквој пристојној приватној дворани? Где ће се свршавати св. литургија, о томе су се црквена правила тачно изразила. Неспомињући оа,носна правала саборна, доста је обратити пажњу на сами Трсбник, да се добије правилан појам о својствима места, на којима се св. литур гија свршивати може. И прво евојство таквога места јесте, да оно мора бити православним Еаископом освећено, односно с његовим благословом може га осв^тити и његов заменик. Само на таковом месту може православни свештеник свршити св. литургију. На другом коме месту обављавати св. литургију православни свештеник, сам по себи несме. А ако би било потребе, да је сврши ван храма, кога је Впископ, односно његов заменик, осветио, тад мора за то добити претходно дозволу свога Епископа. Такаа је одредба 31. правила VI. васионског сабора, које вели: „клирици, који свршавају службу . ... у молишвеним одајама, шсао се ио куЛама налазе, наре^ујемо, да то имају чинити са ириволом меснога ЈЕиискоиа; и за шо који клерик не буде на