Srpski sion

Оге. 102.

ОРПСКИ

сиов

Бк 7.

нашега! Ово је за сваку осуду! Епнскопат се приказује у томе мизерноме чланку као какав иаша, а свештенство је његова раја! Епископ не радн нишга а сиромах свештених чак и циркуларни нрот.ол (дакле знамо се сада!) и „вазда другијех чуда (з1с!) мора да води". Ово је доиста карактеристично! Човек, који се годинама спрема за свештеничку службу и знајући за све тешкоће и неугодностп те свете и узвишене службе, онда, када се већ одао на исту, рс пта на њу! Тешко је Теодору Иванчевићу бити свештеником, јер га та служба само мучи и не да му, „да шта кориснога уради IIо цркву и рарод", н. пр. да покреће, уређује и издаје лист: „Народни свештеник", који је већ у нрвом броју у уводноме чланку свом објавио рат вишој јерархији, епископату. Море, окани се ћорава носла! У чланку „Слога Срба и Хрвата " има по нешто и неке морске политике, ат' и ту је у главном хајка на јерархију. „Српеки Сион" орган св. Архијерејскога Синода, који с благословом истога излази, добија еиитет, да ,је луд! По нашем скромноме мишљењу пре би било „Народном Свештенику" места у каквоме санаториуму, па бар не би и таквих журналистичкнх бљутавшгина било, као шго је чланак: „Слога Срба и Хрвата"! „Грозан иоложај мирског свешшеншва" није ништа друго, до ли стара песма на нов глас. Но има у тој старој песми ипак и нечега новога! Иомислите шта? Анатема на вишу јерархију, еписконат, енарх. управу пакрачку (Еј само да није оцу Теодору те „проклете" енарх. управе пакрачке, све би добро било!), ва рад исте унраве, на калуђере, манастире и т. д. Отнрилике исто оно, што и у претходним чланцима. ЗарЈепИ ваШ! Ни у чланку „Српски Сиоп" није се иронустило, очешати се о епискоиаг. Та за Бога „еиископи праве насиља и неће да руконоложе богослова док се не ожени". Нама нису позната таква и слична насиља од стране нашега енископата, јер познајемо више свештеника, који су баш најмирнијем иутем дошли до мантије а нису се женили. 0 овоме чланку не желимо много говорити, већ препуштамо „Српском Сиону", да се и он обазре на овај чланак, а нарочито на онај став. где се свештенству тако рећи нагурује „Нар. Свештеник" као орган свештенства. Ми за сада то неумесно

натуривање с индигнацијом од себе одбијамо, те о чланку „ Пошреба овога лисша^ нећемо ни да говоримо, јер нам такав свештенички лист апсолутно не треба. (Имамо ми иречега и иаметнијега посла, а нз да одговарамо боиесном и пустом поп Тоши. Уред.) У чланку „ Еиархијске власши ", које но мишљењу оца Теодора, ништа друго не раде него само издају „скандалозне одлуке и осуде" над „најбољим свештеницима", (о гле молим те, видц ти само оца Теодора, како он сам о себи изриче квалификацију!) нападају се иарочито епархијски бележници, који су свештеницима (као н. пр. оцу Теодору) највећи непрнјатељи! За дивно чудо, да нама још ни један такав ен. арх. бележ. није иозват! А када се но неки братац „љуто огреши о дисциплину", онда су му криви епарх. бележницп па и чланови еаарх. управе. ОиаПз у 1 г , 1аИз огаИо! У чланку Ђ Јаче и слабије иауохије " има до душе неколико лепих мисли. и да су у другој форми на папир бачене, штета би било, да се у листу, као шго је „Народни свеште ник" штампају, јер: диос! Исе1 Јоу1, поп Исе1 ћоуј! У чланку „ Снага мирског свештенства" није се такође проиустило додирнути епарх. власти, које свештенству издају „незаконите одлуке и осуде". Нарочито су „Народном Свештенику" трн у оку: дисциилинарна правила за свештенство. Истина додуше, да се свештенику, који се влада у свему ио ироиисима дисциплинарних иравила може рећи она: 1п тахгта Љг1;ипа, тјпјта НсепНа! Али шта ћемо; та ми смо свештеници. Треба по штошта и да претрпемо. Људи трне, а жене наричу. (Његош.) Врој други. У овоме бро.ју ноказао је „Народни Свештеник" праву своју боју т. ј. отворено је признао, да он није „Народни Свештенпк" већ „Радикалски Свештеник" и грдна штета, што у оглављу није речено, да, лист излази с благословом радикалске тете из Новога Сада. У чланку „У славу четрдесетогодишњице Засшаве ", отпеван ,]е нанегирик браћи радикалима, но нису изостали ни самосмалци. Истина, да је тај панегирик у дуегу отпеван, али се мора признати, да је веома дисхармоничан. Није ни чудо, кад се одоздо нрочита име дичнога комиозитора, који се у чланку