Srpski sion

Б р 9.

од Вас писменом молбеницом требујућим по крајној нужди давати само таквим, који сведочбом надлежнога душепопечитеља могу исказати не само нужду такву, већ и своје у истини христијанског живота поведење. У случајевима таквима, које суспензију свештеног лица за собом повлаче, можете именем Нашим такво лице под запрећење ставити, и по околностима од свештенослужења и благодјејанија одлучити, имајући случајеве такве до знања Нашег приносити. Односно до сачињења инвентара сврху имања епископата темишварског. тога храњења и вођења и предавања рачуна интеркаларних упућујемо Честност Вашу на постојеће у том погледу највише прописе. У осталом, ако би у предметима каквим буди што недоумевали, и по томе савета требовали, такве Нам свагда подносити имате ради получења потребнога напутка. У Карловцима 8. (20.) Марта 1882. ГЕРМАН. Гоеподину Архимандриту Гргетешком Илариону Руварцу у Манаст. Гргетег. У седници Саборског одбора од 28. Јунија 1886. бр. С. 0. 1088/524. ех 1886. прочитан је извештај Евгена Думче, члана саб. одб. поднесени на бр. С. 0. 955 ех 1886. о ревизији рачуна сврху интеркаларног прихода и расхода епископије темишварске за време од 24. Дец. 1881. до 10. Маја 1882. — —; интеркаларни рачун епископије темишварске за 1882. вођени по г. арх. Илариону Руварцу бившем митр. мандатару као исправан одобрити и у писмохрану ставити с тим, да се приход за цело рачунско време установљава са 2024 фор. 63% нч. а расход са 1431 фор. 60 нч. и по томе сувишак 593 фор. 03 2 / 3 нч. и иозвати реченог г. архимандрита, да овај вишак у благајну уп. нар. цркв.

фондова унесе, истом г. арх. и бившем мандатару у име награде за његово служ-_ бовање у својству митр. мандатара дневницу од 4 Фор., и по томе за 145 дана свега 580 фор., а у име путног трошка 50 фор., свега 630 Фор. одобрити — ■* * * За време свога бављења у Темишвару, Иларион је и неким својим пријатељима писао писма јадовна. Овде ћу навести нека што је писао пречасном Г. проти Јовану Бороти, кога је такође Герман гонио, због чега је морао и отићи у Бечеј. У писму од 17. Марта 1882. рече му: Многопоштовани Г. прото пријатељу! Најжалије ми је било, што се нисам могао, или би може бити требао да дође други глагол (овде је Иларион мислио смео, јер у оно се доба јако пазило, ко одлази г. Бороти) при внезапном одласку мом из Срема, састати с вама и казати вам с Богом — и уједно се изјадати пред вама на удес, на усуд, на ђавола и сотону — што ме гурнуше у свет, за који нисам, што ми дадоше мисију, за коју нисам, што ме — но доста је : не ваља се као жена јадати и тужити, већ — трпити и сносити ћутке. Господин Прото! Свиснуо бих и од туге и од јеца и од срчбе, кад погледим — ал треба гутати и трпити. У овај час волио би, Бог зна, како би волио, да сте овде — и сањао сам вас ноћас и то ме је побудило да вам данас пишем — да се бар изјадамо, кад ништа друго неможемо. И кад вам тако пишем, онда можете знати, како ми је сада овде, како се осаћам и како сам расположен. Но кад немам крила да одлетим и немам куражи да утекнем одавде, онда морам остати овде и испити чашу до дна; морам истрајати не на бранику, но на месту „страданија". Добар сте, па се помолите Богу за бедног, јако бедног Илариона. Остајем поздрављајући Госпу и чедо ваше, ваш љубећи вас и вазда истинито поштујући вас Иларион.