Srpski sion

С тр . 314.

СРПСКИ

СИОН

Б р 20.

нима, него ће в влада услед тога имати највећих неприлика. Та расправа око темишварске епархије, откриће на врло непријатан начин праве смерове заинтересованих, који су засада сви сложни у прогањању владике Платона. Чим се Синод састане, расирављаће се наравно одмах питање о начелу, само ће се променути становиште. Патријарх и Синод ће, са позивом на случај владике Атанацковића, сматрати јиз 1гапб1осаиопЈз не као снорно питање, него као право, које им је од владе већ признато и ујемчено, дочим ће влада, ако ће јпа 1гапз1оса1;шп13 да ввндицира Њ. Величанству, морати указати на случај са Платоном, чије одрицање неће ни сама влада, а ни оц епископата овако научени народ, сматрати као израз слободне воље. Потврда владике Атапацковића и опозиција Патријархова против овог акта Н>. Величанства, позната је не само у Србији, Ердељу и Буковини, него цела иравославна црква, свв исповедвици ирав. вере и ван граница аустријске државе, очекују жељно решење овога спора, који треба свету да покаже, да ли се патријарх дрзнуо устаги против круне и соречити јој вршење њенога права, или је правосл. цркви нанешена тешка увреда од владе Њ. Величанства? Свет само то очекује, јер му прави лични мотиви и ниске побуде и интереси у овом питању, нису и не могу бити познати. Иовод и узрок, којим се владици Атанацковићу од стране патријарха забрањује наступање бачке енархмје гласи : „док Синод не прочита и не иснита његово књижевно дело Аналистику". Дакле изречена је казна, пренегоштоје ствар испитана. Овај акт влада игнорира, али суепенввја у црквеном погледу ипак постоји и важи. Ко ће, ко може патријарха спречити, да у будуће свако именовање Њ. Величансгва, на сличан налин не изигра? Дело Атанацковићево су сакупљени епископи већ прочитали, али несме ни један да га се дотакне — осим ако је влада можда и сама признала, дн јиз {гапз1оса1шш8 не приаада круаи. У том случају би са тим правом круне пао уједао и вл. Атанацковић јер је он у својој књизи и своме увере

њу признао, да то ираво припада Величанству. А кад Атанацковић бранећи ово царско право, не може постати владиком бачким; оеда је јако тешко одлучити, како он у истоме својству може стајати на челу друге које дијецезе? Какву ће светлост бацити на правичност и на моћ владину, ако се носле ре зигнације на бачко владичанство испосгави, дајесуд о књизи Атанацковићевој био само ништав разлог, да се извађање закључка Њ. Величенства спречи? Шта ће сви народи државе рећи, кад један владика не може да наступи ону дијецезу, коју му је праведни и љубљени цар аустријски поверио, јер му то уз навађање иривидних разлога, натријарх категорички забрањује? Како ће влада стећи поверења, кад она круни саветује одлуке и поступке, који јој не припадају, или кад она праву Њ. Величанства не може да прибави важности ? Ко ће хтети, ко ће после овога имати још воље, да ступи у обрану царских права, кад се мора бојати, да ће га влада са тим правом заједно напусхити, ако јој згода дође? Ако владика Атанацковић резигнира, отпада за патријарха свакако неугодно иитање због цолагања рачуна о приходима бачке дајецезе, које иатријарх годинама ужива, јер ти приходи припадају од дана именовањаАтаиацковићу, и он их се одрећи неће. Дали ће се влада одлучити, да у место патријарха из државних средстава даде Атанацковићу довољне одштете, о томе није потребно говорити. Оклеветани на ужасан начин владика Атанацковић, ослобођен је по свестраној истрази под 22. септ, т. год. од Његовог Величанства од свакога подозрења, и ре шен је шта више и дисциплинарних носледица, те тим поводм поново иотврђен за бачку дијецезу. Кзд би га сакупљени епископи, ма на који фини начин приморали, да се бачке енархије и ио други пут одрече, ко би му могао замерити, кад би издао нову Аеалитику, којом би свој поступак, а нарочито законитост своје високе потврде за бачку епархију оправдао