Srpski sion

Бр. 24

СРПСКИ СИОН

Стр 377.

воримо о његовим Смиљама, СоФијама и т. д., и обичају, да се сваки ноа брат морао „ожениги", и другим његовим чу дима, а особито о расииању манастирског имања чинећи огромне поклоне — управо баснословне —, (или зар нису то баснословни ноклони, кад се на милостиње го аишње изда само вина до 100 хеитолитара и до 100 хвати дрва), а да и не говоримо о урањеним свињама, живини, брашеу и другим животним намирницама, о плаћању свагдашњег путног трошка својим миљеницима, грдним поклонима „деци од деде игумана' 1 , шиљањем новаца деци миљеничкој од Привине главе дажд до Москве, и својим „пријатељима", којиму се за живота — као обично — издаваше за пријагеље и писаше панегирике, а после смрти — поред свег што нису мутави — не нађоше се побуђени да га бране од нападаја новинарских ако нису истиниги, а ако ]есу, како онда стојимо са панегирицима за време живота! После смрти Косовчеве, изишао је у 26. бр. „Заставе" за 1905. овај занимљив чланчић, који нам и даде иовода за овај наш чланак. Исти гласи: „Много се је ту говорило по скромним ћелијама о газдинству и тековинама игу= мана Косовца — коме је шта више после смрти Германове био и даљски снахилук поверен као тобоже опробаном и добром господару. Али и та слава беше кратког века, јер сада смрт његова разочара све његове пријатеље. Но има ту нешто, што се нас свију тиче а поготово по што ми је га ствар веома добро позната, мислим, да ју заћутати неби ни смео. Игуман Косовац упроиастио је цело манастирско добро — јер приштеђено није ништа, а дугова на све стране тако, да су на глас његове смрти почели извирати веровнвци као нечурке, и то које са малим а које са већим свотама, о томе се све до гаме смрти ништа знало није те сада долази све то у питање, је ли манастир дужан те дугове иризнати и како ће се административни одбор према томе нонети ?

Нема двојбе да је нашим автономним прониеима а и манастирским уређењем установљено, да се без закључка братије и одобрења административног одбра не може манастир задужити и да га такове само обвезе могу везати а друго се све као иоклоњено има и мора сматрати. То је иосве оправдано, јер иначе би управ оодпуно расуло настуоило. Заиста све што редовним и поштеним путем иде код такових нослова, има вредности и може сваки бити сигуран, ца код маааотира веће ни пребијене ларе изгубити, али ко на браду игуманову или другу братију даје, да било то из каквих рачуна, такав веровник не заслужује обзира нити се може узети као да је манастиру узајмио. Дознао сам, да је већ на дан саме смрти Косовчеве била управо трка са свих страна у манастиру. Али није ни чудо! Колико сам ја разабрао, жирирао је Ђ. 3. из В. иокојном игуману Косовцу преко 8000 круна, те је послао свога повереника баш на дан смрти, да тај дуг уреди, али то држим да неће ништа помоћи. Где ко своју косу остави, нек је и тражи, вели народ. Осим тога надају се ти сви вероввици, да ће ту стхар за времена удесити код чланова административног одбора, а неки се надају, да ће и самог председника за ото задобити. Не радујем се туђој штети, али ипак праведно не би било да се особни дугови наше братије плаћају из народног добра — то неможе и несмије бити. С тога будимо на опрезу !" Посгавши после смрти Косовчеве про> тосинђео г. Данило Пантелић привременим управртељем Привине главе, те видећи како веровеици навалише са својим меничким тражбинама у износу оц 11 247'00 Кр., сазове братсгво манастира у седницу 17. Јан. 1905., у којој сем њега беху присутни намесник ТеоФан Узелац јрм. Кипријан Грујић и јрм Доситеј Теодоровић, у кој 'ој се по исказу намесника ТеОФана испоставило, да су на меницама поред ман. печата потписани покојни игуман Косовац и он као намесник.