Srpski sion

Стр. 470

СРПСКИ СИОН

Бр, 30.

куда се ишло, биле су скоро све куће окићеве црвим заставама, Спроводје био толико дугачак, да докле је црви крст — почетак спровода — био већ код горње цркве, последњи су редови још били код саборне цркве. Упало је јако у очи и замерило се, да „соколаши" вису корпоративво учествовали у свом оделу, јер то су били дужни чинити не само с тога, што им је Патријарх поклонио недавно кућу, него и што би их онај силан свет из Бачке и Баната, који и не зна, шта су то соколаши, видео, те би се и тамо раширило соколагатво. А кад васпоменемо још и то, да они нису ни породици кондолиралн; онда тек прави родољуб има узрока да очајава на „бити имајућа времена". И ако је на упит многих речено, да се венци не ће прима'/и, пошто то није српски обичај, и да је боље одређену своту за венац, дати „Привреднику" ил на какву другу добротворну циљ; ипак је било више венаца, подмаршала Грбе, хрв. слав. сабора, угарске владе, града Сомбора, водне задруге, града Карловаца, Дуиђерског, Пау. новића, барона Рајачића, породице Рајачића, архитекта Владимира Николића итд, Са обе стране улице и по прозорима као што рекосмо — било је пуно света. Кад је спровод дошао пред гробницу, те по учињеном кратком помену и отпеваном: вјечнаја памјат!, изговорио је проФесор и главни надзорник српских школа Ђорђе Поповић ову беседу: „Земљо! Прими ове земне остатке натраг — подај мир телу овом, тешко еапаћеном! Моли те на то сриска народна школа, моли те Српчад невина, и ја у име њихово. Молимо те ојађена срца, јер ти предајемо највећег добротвора нагаег — који је понео бригу нашу из скромне куће сеоског свештеника, однео је као катихета у основну школу, као нрота на управу учитељске школе, носио је као епископ дијецезан, донео је и на патријарашки престо и бринуо је бригу нашу и на том највишем месту, као нико пре њега. Он нас је нротив свих навала, и у најтежим данима неустрашимо бранио; он нам је био најспособнији, најоданији, и најиздржљивији — учитељ и поглавица; он нас је и по-

магао: ако је требало помоћи у Кулпину, у Сомбору, у Баји; ако нас је требало подићи: у Сантову, у Белом Брду, у Даљу, Он се и за све остало старао — та и у последњем тренутку, кад му је ојафено срце на све друго заборавило, он со и онда сетио фонда светог Саве да нам помогне —. Патријарше свети! Уђи у ову скромну кућицу — умирен, спокојан! И ми, који се нисмо с тобом увек слагали; испратисмо те ево до вечног боравка. Ти си искусио, да човека сусрећу многа разочарања, туге и жалости; да наилази на ; многа затворена врата и где не би требало и да често не постиже успеха ни тамо, где б ; га и могло и морало бати. Ти си добро знао да све у овом земаљском животу у борби, иде напред — та ти си се борио, као нико од нас — па ћеш моћи разумети да смо и ми остали борбом желили дужности својој задоста учинити; разумећеш нас, ако смо по гдекад својим путем и начином водили ту борбу, ако нисмо увек раме уз раме с тобом ишли, ако смо ти се — у доброј намери — и одуиирали који пут, Твоје мезимче, српска народна школа схватиће твоје племените земисли, усадиће их у срце ученика својих, предаће их у аманет млађем поколењу: а ти се моли Богу, да и млађима даде твоју тврду вољу, па да наставе онај посао, на коме си ти — за напредак поверенога ти народа — целога дугога века твога радио. Господе! Све што је овај раб твој умом и срцем и дарежљивом руком свцјом за нас учинио: твоја је то заповест била, у твоју је то славу било. Твоја је воља, ако је што и пропустио, ако је кад и погрешио. Он се приближавао к теби онолико, колико му је милост твоја дозволила, јер си ти одредио, да нико на земљи савршен бити не аоже, и јер од тебе зависи, колико ће ко добра овде ва земљи моћи учинити и колико неће. Саилуј се. покорном службенику своме, опрости му, што је погрешио: словом, дјелом и помишлением, вједјением и невједјением с вољом и преко воље! Подај му души у рају насеља и мир пепелу његовом. Затим је бачена земља на сандук и спуштен у саркоФаг,