Starmali

„стармали" број 7. за 1878.

ско одело, гранате на врат, обоце у уши, гривне на руке а међутим је Цитбара понела јуначко одело, доламу, калпак и чизме са остругама и огртач од пантерског крзна. ,,Тако ћемо ићи на венчање!" рече му Цитбара ,,ти млада, ја младожења." А ђорђе је пустио да с њиме одиграју комедију до краја, да га носе по улицама у паланкину, а Цитбара је иоред њега јахала на помамном коњу. Лакрдија је чак и у цркву ушла, пред олтаром питао је архимандрит ђорђа: Млада нево, имаш-ли ти вољу да пођеш за овог момка који ти стоји са десне стране ? А Цитбару је нитао: Младићу, љубиш-ли ти ову девицу, коју сада држиш за руку ? Ови сватови беху светковина целоме Цехрину, вино је текло јарковима кроз улице, одатле су га пили. Цитбарина палата киптила је од раскалашних пустосвата, којих је лудило све мере превршило. Кад је зора кроз прозоре синула нашла је Цитбару на престолу а ђорђа невесту пред н>ом грлећи и љубећи њене ноге. Сад наједаред зачуше се два праска, као два грома. На улицама дрека и јаук. У престолну одају улети један оружаник блед као крпа. — Ту је Кара-Мустафа! 'Гурци потпалише две минеБедеми су проваљени. Јаничари куљају у варош. Сад се истом пробуди ђорђе; пробуди се у један мах и из сна и из ђора и из лудила. Одскочи од Цитбариних ногу, и потражи мача од појаса. Цитбара га загрли око врата и силно га к себи привуче. — Куд би бегао ? шаптала му је љубавно. Остај овде. Овде је рај. Па и то што сада долази, и то ће бити рај. Зар ниси био као неки бог на прсима мојим, па и заврши као неки бог. Пе бежи, — већ ходи, куд ћу те ја повести. Ал пробуђен ђорђе згадио се на чаробну авет, он је одгурну од себе. Прегази преко руље мамурних жена и изиђе на улицу. — Мач ми дајте! Коња ми дајте! дрекао је он. Где ми је оклоп? Где ми је штит ? Оклопници, који се ту нађоше, смејаху му се у оти. „А шта би ти са мачем, коњем и штитом? ти молована лутко, ти слаба жено !" — Ја сам ђорђе Хмјелницки, ја сам велики кнез козачки! „Јест, ти си луда Цитбарина." Одговараху му оружници, и колико их је год било, сваки га ошину корбачем по леђи, тако га дотераше до под шатор Карамустафин. Боље би му било да је остао код Цитбаре. Она му је лепо рекла да ће га одвести у други рај. Кад су јаничари јурнули у варош ирснула је у ваздух Цитбарина палата са свима оним мамурним женама. Од грозна потреса порушила се цела варош затрпавши развалинама својим све становнике цехринске. Што је било наложено ђорђу Хмјелницком да он учини, то је учинила Цитбара. Та она је била тога дана мушка г.Јава Али лепе очи ове чудотворне жене ипак учинише те је изгубила скок турска војска. Она ордија која је тако победно пошла нанред, морала се срамно вратити. После месец дана опет је седио ђорђе Хмјелницки у Једикали у рупчаги заборавности прикован ногама и ру-

кама о камену клупу, — ту му се опет сваки дан дизала до грла морска плима, по којој је у густом мраку могао бројати своје јадне дане. Али сада више не беше добре Јеленке да га избави.

Ага и слепац. Подранио Турчин Метохијац у Мостар па нађе на путу слепца и тако га поче по турски молити: Де ћоро ? крста ти, одвали једну сабаиле! Слепац. Ама за бога, Ага, ја не знам која ће теби бити у вољи, ла ми не би мило било да код тебе падвем у неми!ост. А-га. Ама вала лјевај коју год хоћеш, стоји ти на вољу, као шокцу пост. С л е п а ц. (Пева). Подранило туроко момче младо На дорату коњу од мегдана ; Ага. На коњу ће Турчин, — да, да; богме ми нијесмо фукара као ви, рајо, да немамо ни седленика. А што ја сад неимам коња, то је што друго. Слепац. (продужује песму.) Гони дора пољем широкијем, Док не дође горје у планину. Ага. У гору ће јунак, да; тако сви Турци раде, не боје се вала ни вука ни хајдука. Слелац. (наставља песму.) А кад био у гори зеленој Ту оусрете Српкињу ђевојку 1 )ено гони један товар вина. Ага. Благо њему, баш је батли! С л е п а ц. (продужује.) Турско момче устави ђевојку А под јелу растовари вино, Поче иити руменику вино, А после ће да љуби ђевојку Ага. Јест тако ми вјере, што Турчин ухвати то не пушта. А .заклео би се на лророкову браду да је главом из Метохије. Слепац. (продужује песму.) Док се зачу јека из пријека Ага. Шућур јараби што-ли ће сада да буде! Док ево тп: Краљевића Марка На шарину коњу махнитоме Ага. Е, одкуд га баш сад ђаво донесе, — крст му влашки! — Тури бре гусле под гуњац, — неће ефендум била твој Марко сјећи 'ваког Турчина, доста их је исјекао, бели! 'Л

„Орбија се лицитира". Темишварски Гдасник „лицитира Србију" и овако иочиње свој уводни чланак: ,,Ко да више ! Први иут!" Кад је то Карапера ирочитао, а он скочи као опарен : ,,Ао сто вам мука ваших, та већ сам на вас потрошио и црно испод нокта, а ви сад питате ко да више!