Starmali

ВЈАСНИК ЗМАЈ-ЈОВАН Ј08АН0ВИ6.

ГОДИНА ДРУГА

ИЗДАЈЕ ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИћА.

Г.1АВНЦ САРАДНИК АБУКАЗЕМ.

УНОВОМЕ САДУ 10. Октобра 1871».

ИЗДАЗАК И Ц1НУ ВИДИ НА ЗАВРШБТКУ ЛИСТА.

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. 0 овим бројем почиње последња четврт за ову годину и ми још овај број шиљемо свима нашим дојакошњим претплатницима, који су са претплатом заостали, молећи их да ову до другога броја поновити пзволе, јер ћемо само онима лист слати, који дотле претплату пошљу. Претплатна цена стоји на завршетку листа. Наклада „Стармалог." Ха, баш добро! Туже нам се ковапџије, Вајкају се сви од реда: „Кошнице нам стоје празне, Нико неће имат' меда!" А ха, баш добро што је тако: — Удаваче наше младе Потражиће другим путем У"ста своја да осладе. Удаваче наше младе, Не замер'те зато мени! И момцима исто велим: Момчадија нек се жени! Нема меда? — Тако треба! Лакше ћемо стићи мети. — Кад горчина буде нага Свет ће да се опамети. II тако нам ретко дају Меда чиста, меда права; Мед је пост'о само слуга Да горчину замотава.

Јест, ја волим што је тако; Тим народи ништ' не губе, Барем владе неће имат' Чим примазат' наше зубе. Ст.

Судбина једне ноки. (Наставак.) Цео сат ми прође у неописаном блаженству, шта ли сам говорио то не знам, ја гледах само у њене очи, јер у њима беше за мене рај, Емилија беше спрам мене веома пријатна, ине би се у ономе тренутку ни с Богом мењао. Тек у једној почивци добих мало времена, да се са њоме тишије разговарам, руку под руку шетасмо се ми по дворани, и њене слатке румене усне шапташе ми ласкаве речи. У том говору дођосмо до једне клупе, која беше црвеном кадивом постављена, иста стајаше у страни, и ми седосмо на њу. Емилија се извињаваше што тако бледа изгледа; та ја нисам то до сад ни приметио, и заиста изгледаше нешто промењена — шта јој се то дес.ило? „Ах драги пријатељу," шапташе она на моја питања „не беше тако од важног значаја, али опет нешто које ме у мал код куће задржало није". „Али како то беше могуће ? — Да нисте били болесни ? ЈЕице је ваше данас заиста блеђе но иначе." „Ја бејах детињаста," насмеши се она „страх и љутина, ако хоћу да будем искрена, беху ти тако рећи будаласти узроци". „Љутина ?" „И то за једну маленкост — ја сам неколико дана у оближњој варошици код моје тетке провела и тамо беше једна забава; вечерас се тек вратих кући — ви ћете ме исмејати — у вагону промених моју путну торбу. Но шта вам је ? то није баш тако страшно" ја сам дрхтао а она се смејала. „Та не,