Starmali

„стармали" врој 12. за 1881.

Завидимо такође и нублиди у Србији што је стекла три шаљива листа; „Стармали" би се радовао, кад би обратно могао да стече три иублике. Премдаако ћемо на што, он је већ стекао три публике, и то 1) једну нублику, којага држи и плаћа, (то је најмањи део његове публике); 2) другу публику, која га је наручила на вересију (ово је већ већи део), и 3) трећу публику, која га не држи (ово је највећа публика, с којом се може поносити). Аб. Неком попи у Европи. Хоћеш да ме исповедиш, — Ја се кријем. Хоћеш причест да ми дадеш, Ја се смијем. Хтео би ставит руку на мр, — Не подносим; А ти хоћеш да ме тешиш, — Ја се згрозим. Ти ми велиш. „Чедо моје! и — Ја се јежим ; Хоћеш да ме благогловиш, — А ја бежим. Заглушујем уши своје Твојим речма.

(Да у слепој мржњи нечовечно раде) — Зар т о и с т о вама шапће анђо правде !!! Ху грозна справо! — Наследије црно Времена стари, која је огрно Сотона мраком Руком опаком. Грешник стоји, па се мучеником сања, —• Можда би у њему, место очајања . . . Али већ га дижу, — народ очи склања, —■ А грешнику с' не да дана тад кајања. Већ га правда стеже, стеже око врата: Чује још џелата Како виче: „Вуди!" — Ту свештеник стоји са крстом у руци. Народ чује уздах — кроз кости му хучи. — ПГта тај народ мисли ? — Шта таЈ народ учи ? 0 призоре адски човечија друшта! Ал гле! — шта је оно — конопац попушта, Конопац попушта под теретом греха И злочина враж'ег, Под теретом нечовештва Њиховог — И вашег. Конопац се кида, —

Ти се чудиш чуду томе, — Ја још већма. Велиш: „Христос слогу љуби!" — Шкрипим зуби. Питаш где је вера моја, — Ти је уби! Једна очајна овчица.

Колегијалне жеље, Познато је сваком (који је чуо) да ће се Београд моКи скоро похвалити са четир хумористична листа. Кад се који нов лист покрене, — ма кад то било, — онда је њему нова година, и онда он (осим претплате) прима и честитања и разне жеље. Ми даклем жглимо: „Дармару:" да у Србији не буде другога дармара, осим њега. Да му не прави конкуренцију. „Страшном суду:" да не буде претерано брз, страшан и строг судија, па да нас све и мање и веће грешнике, таки с почетка не оправи у пакао. Јер онда неће више имати коме да суди. о с ида му скоро порасту бркови •, јер би га иначе могли прозвати „ Швабом," — и онда му не би била осигурана будућност у Србији. „Домишљану:* Да му свемогући бог да толико језгре, колико је у првим својим бројевима показао празнине и шупљине. (Онда би зацело био најбољи лист на свету.

Да-л је од стида ? Ил га кида можда дух пакосне жучи Који воли да се грешник дуже мучи! ? Ил га кида дух милости, Дух разума, дух светлости, Чији чујем јек: „Зар не знате да је ово Деветнајсти век? !" Свршена ј'? — ил није? — та вештина брза.= Ено још се тело у мукама трза! Светина је нема, — срца јој се леде! Та ни саме вране не могу да гледе, Само оно старо недоношче дете, Она авет, коју ви правдом зовете, У пакости или у лудилу своме Радује се томе. Ој слепа правдо, — дело ти проклето, Ма да ти је име по сто пута свето ! Враћај се с' тога Пута жалоснога! Звер је мени свако, који крвцу лије, — Ни у смртној казни благослова није* Ја на оном стубу, — на постољу нада, Који у слепилу не видите сада, На коме се везе каше