Starmali

46

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 6. ЗА 1882.

ше, од којих је сваку нрелио, највише пак своју сопетвену, што значи, да су сви жедни били, а он понајвећма. Тамбуре нресташе, а чули се сад само мили звуци од куцања чаша, по којима је стручњак могао одмах познати, да су „ветерани" ти, што се куцају. Јер и по куцању чаша познаје се новајлија, а познаје се и извеџбани мајстор — извеџбана рука. Кад се новајлије куцају нема ти ту ни трага од какве естетике и благозвучности, већ како незграпно узимљу у руке, тако исто незграпно и ударају чашу о чашу, што страшно вређа очи и уши онога, који цени естетику и који је навикнут на благозвучност. Међу тим, код „ветерана" је тоса свим друкчије! При куцању код ових, горњи крајеви чаша љубну се тако нежно ал ипак страсно, као што ваљда ни драги своју драгу нељуби, а одмах затим благогласно додирну се и доњи крајеви, па из те благозвучности јасно се чују речи: довде мораш испити! Бадава, без куцања нема правог весеља! Као што обична вода постаје „водицом," т. ј. светом водом, чим је пон освешта и тури босиљак унутра, тако и куцање облагорођава пијење и весеље. Што је даклевоти босиљак, то је весељу куцање С тога се ја ужасно једим кад видим како филистри пију своје вино или пиво а не куцају се, док међутим „бранденбургерима"*) неприја пиће, док се не куцну ! То је по мом мишљењу учинио нанредак цивилизације, који се 'често оглеца и у сићушним формалностима. Пре нег што пређем даље, могу још додати, да се наше друштво, што се искупило у гостиони код „бокала" уз свирање тамбураша до три сата куцало, и веселило, а за тим се разиде. П. У Војиновој кући велика је спрема. Милан и Каменко седе у ходнику за малим асталчићем, па сркућу ракију и залажу се врућим земичкама, штО их је сад баш донео пекар. Код њих доле на земљи лежи повећа путничка торба, у којој се налазе две кошуље њихово црно одело и још неке ситнице. Војин пак метуо је у једну омању торбу хлеба и ладна печења, што се у кући од јуче нашло, а и напунн чутуру, која је управо толико велика била, колико она, што јој наш Змај спевао оду. Међутим је слуга очешао коње, намазао кола, једном речи, све је за пут спремно. Милан је при ракији саопштио Каменку у чему ће се његова мисија у селу П. састојати, а Каменко је на то одмах нристао и ако је — тако рече — Војину добар приЈатељ, па би га с тога требао одвраћати од корака, ког је наумио сад да учини. Али Милан је брзо умирио његову пријатељску савест. А напослетку, за што да се Војин не жени ? Зар мора будућа војинова жена каква чангриза бити ? Девојка је — као што Милан тврди — лепа и до# ) Нек ми опрости г. Јаша ИгњатовиЕ, што сам употребио овај његов израз. Ја га не бих употребио, да га је он изрекао сада, када се блатом н потвором баца на срп. омладину. Али он је то изрекао још кад је писао „Србина и његову појезију", дакле још у оно доба, кад је он и сам држао да су н. пр. Кривошијани поред све заиемарености своје ипак људи а не — чудовишта, која хоКе срп. омладина да нам натури на де!;а. II опет извините г. Јакове ИгњатовиКу из пре!;ашњег доба, јер од гЈ. ИгњатовиКа из садашњег доба не бих имао шта узети а да се не упрљам.

бра па ето среће за Војина ! Али тако се вели за сваку дево.ку, па одкуд онда толико злих жена ? Ех, ко ће још о томе главу разбијати! Човек треба све сам да искуси па ће се онда тек опаметити, и с тога баш треба да се Војин ожени. — Тиме је Каменко своју савест потпуно умирио. Око пет сати седоше Милан и Каменко на кола, пошто се пре тога са Војином ижљубише. Кочијаш ошину коње, и просиоци кренуше се на пут. Војин је дуго гледао за њима и махао руком и марамом, а у ушима му непрестано брујао сватовац . . . Милан и Каменко путовали су дивно; на првој штацији поједоше хлеб и печење, а до села П. смирише и чутуру. У исго село стигли су после десет сати, па одседоше у сеоском бирту, где су се умили, преобукли и дотерали. Пред подне одоше да учине „штатсвизиту" поп-Марку — тако се зваше Војинов таст т зре. Овај их је са својом женом свесрдно дочекао, особито се Милану обрадовао, кога ниЈе већ толико година видео. — Поп-Марко их одведе у гостинску собу. Милан му за тим у веколико речи објасни цељ њиховог доласка. После Милановог објашњења прихвати реч Каменко и поче хвалити Војиново имање. Разуме се, да је говорио и што је истина и што није. Рече, да Војин има двокатну кућу, која годишње силну кирију вуче; за тим има још две сесије земље, 12 ланаца винограда; осим тога пун му је подрум вина, а хамбарови жита и кукуруза, на пустари има сто глава волова, а уз то подоста готовог новца у вертхајмовој каси најновије конштрукције. „Па знате — тако настави Каменко — где толико има, ту и пропада много, кад нема жене у кући. Бадава, жена држи кућу". „Тако је, господине*' одговори поп-Марко. „Моја Даница додуше још је врло млада, па је не бих хтео радо удати још, али ја као добар отац не смем кварити срећу мог јединчета, кад се каква лепа прилика појави. Ох! моја је Даница прави анђео ! А уз то дајем јој 6000 ф. готових новаца ..." „0 молим вас, пречасни господине — ирекиде га Каменко — што се новаца тиче — то махнимо на, страну. Мом пријатељу Деспићу главно је да добије лепу и ваљану газдарицу, а оно друго је сноредна ствар" (разума се да и то није била истина). У том уђе и Даница унутра, и то са ракнјом. „Ма сћег соизхпе — у твоје здравље и за твоју будућу срећу !" рече Милан, куцнувши се са Даницом, која је норуменила, поквасила за тим мало усне ракијом, па своју чашицу опет метнула на послужавник. Милан и Каменко разуме се да су искапили до дна. „Изволите мало „слаткога"" понуди их Даница, али они су се више обазирале на ракију него на „слатко". „Страшно се на тебе срдим. Милане, и никад ти нећу моћи заборавити" тим речима упаде у собу домаћица. „За што, драга теткице? Та ја бих се пре убио, него што бих вас хтео хотимице увредити!" „А што нам ниси писао да ћеш доћи с овим господином, па бих сам се ја боље преправила, а овако мораћете се при ручку задовољити с оним, што се буде затекло", одговори домаћица са умиљатим смешењем, као