Starmali

194

„стармалж" број 25. за 1882.

За министра тог и тог, И колико блага свог. Тиме би се, баћа Мијо, Многи појам разбистрио, И министри сами, Од Миће до Чеде, Дознали би колико У народу вреде. Ево то ти поручује Онако од беде Из Бабине Греде. Велочипе(шке)де (што прави торпеде — али од јагњеде.)

Шетња по Новом Саду, сххш. Тел-ел-Кебир је дакле Араби-пашино Косово. Пуне су новине имена ове вароши, што је сад пала у енглеске руке, и тако смо сад дознали за ову варош и ми, који географију само из новина учимо, те да нијератова и покоља, да није тиса-есларске афере, да није Серињ-крашовске дефраудације ; да није колере у М а н и л и, да није калуђерског убијства у Ривици, да није похаре у Андрашијевој палати у Будапешти и т. д. ми никад ни знали не би, да востоји на свету какав Тел-ел-Кебир, Тиса Еслар, Серињ-Крашова, Манила, Ривица и Будапешта. Овако смо пак обогатили своје знање, а ево у најновије доба дознасмо за Т е л-е л-К е б и р, која нам је реч тако исто непозната била, као до пре неколико година реч „дифтеритис", само сад кад смо је научили не ваља да је опет заборавимо, као год што не би требало Да заборавимо ни Тиса-Еслар, него ваља све то добро да запамтимо, јер нам може у животу требати, Ја као курмахер, или „ђаволски марш". За успомсну, моме другу Иаји 3, у К. „Нек' Јоца сад приповеда штогод; гле ти њега! како ћути, као да није баш сад из клепетуше повукао;" — тако се дераше један (већ прилично насвиран) мој колега, кад смо при чаши, или боље рећи при б у р е т у пива, нас неколицина време проводили. „Аоа в ! викнуће која нежна госпођица, или „гле к несретнога сина, гле, шта рече, при бурету пива, тако ће ми опет протепати, какав строги читатељ. Но сад, како било да било, само смо ми, нас 12 колега седели крај бурета пива; и то у очи светог Илије, јер се сутра распуштамо па смо се искупили, да се онако понашки проведемо у скупу, јер Бог зна дали ће мо се до године сви оает састати. ,Многаја љета", орило се тако да је Стевина газдарица, (јер смо се то код Стеве веселили) морала три „шлофкаие" на главу навући, и 1 /» киле фате у уши метнути само, да би могла спавати; али све то није ништа помогло, јер је наша ларма опет на-

шта више ваља при сваком кораку и послу да их у себи репетирамо, те на пример кад пођемо у дућан да купимо нов шешир или ципеле, или да купујемо руво за девојку или нов камиш или прстен — увек треба да се сетимо — Т и с а-Е с л а р а. Тако се учи и : не заборавља, јер ако ћемо ми данас нешто ново научити, а оно што смо јуче научили заборавити — онда никад ништа нећемо знати. На пр. ако ми данас научимо, да је неки прота издао странку, а сутра то заборавимо, а научимо „свечан дочек" — онда ми отуд немамо никакве користи; или данас научимо како нас г. Иван Антуновић зове да примимо „униј у а сутра то заборавимо, па „с великомхвалом" примамо његову књигу, онда верујте, да нам је онда сва та наша наука пре од штете него од хасне; или на нример, данас научимо из „Пешти наплова", да је омладина српска рушитељка ове државе, а сутра то заборавимо, него нас науче да свечано дочекамо „Пешти напловљевог" уредника, онда немамо ми ту никаква проФита. Да пак страну реч „дифтеритис" не заборавимо, о том се стара већ она сама, јер нас непрестано потсећа на своју егзистенцију својим непрестаним понављањем и наше власти имају потпуно право, што је не дезинфицирају, јер кад би је нестало (т. ј. не власти него дифтерије), ми би онда на њу и заборавили. За то не треба да дезинфицирамо ни Тиса-Еслар, ни „Пешти наплова", ни Антуновићеву књигу, ни проту, јер ћемо их онда позаборављати, а такве ствари треба увек да су нам у памети нашој, јер нам могу требати. Него су Енглези својим топовима морали страшно поплашити морске рибе, те ове знам да су их непрестано клеле, и проклињале. Тел-ел-Кебир је повод овој клетви рибијој, а то је врло опасно. А по кога је опасно? Ево по Тел-ел-Кебир, јер кад ја ове речи шла пролаза и до газдаричини ушију допрла Елем, тако веселећи се, приповедали смо редом сваки по што год шаљиво из свога живота, и кад су већ сви свршили осим мене, своје приповедање онда је Стева рекао оне речи, којима почиње свака наша приповетка. Сад није било куд ни камо, него сам и ја морао, штогод почети. Ја сам вам од они људи, који су што но се каже: вежи, одреши; ако сам где год у друштву (наравно изузимајући оваково као где сам сад био) то се нисам унео ни мало наћи, и док су се други веселили и разговарали, ја сам ћутао. Но то је све било лако, али ако сам којим случајем, доспео у женско друштво, онда се нисам умео ни окренути, а камоли речи прословити. Место да сам ја госпођице забављао, оне су то самном морале чинити. Дао Бог, те баш нисам ни имао толико прилика да сам у женском друштву, али ја сам га и избегавао, до бољих времена, док не проучим мало књигу „Отмен свет." Ал већ видим, да сте нестрпељиви, и да мислите: та дед почни већ једаред твоју приповетку. Но чекајте мало само, док испијем ову чашека-