Starmali

254

„(ЈТАРМАЛИ* БРОГ 32. ЗА 1882.

Гаври кварити вољу, јер ће се десити ,и пама ( да коју реч не разумемо, па ће нам требати Гавра Сотар.) Теја Смешиђ.

Овашта има свога узрока. Путовали баћа Моја и кума Совра из Шатринаца — на дађи у Пешту. Види Моја, где свет једе на лађи, па хоће и он што. Мисли шта је најјефтиније те донесе киселих краставаца. Ал кад их је врло папрено платио, онда му Совра разјасни зашто су скупи краставци ,виш, они у лађи могу тек у једном крају да се сеју, зато је то скупо." К. Чки.

Добро се сетио. Једанпут позове неки цар многе официре па ручак и једног солдата. Цар зажели да направи шалу са солдатом, те се тога ради договори с официрима. Кад је било време ручку, поређају се сви за сто, али тако, да је солдат добио место управо уз цара. Кад би после ручка, цар намигне, а онај официр који Је најкрајњи седео устаде па ћуши колегу свога који је седео уз љега, па повиче: „у име цара форвертс!" Кад онај то чује, ђипи па ћуши свога суседа викнув исто онако: „у име иара форвертс!" И тако је ишло редом, док не дође и до солдата. Кад солдат доби ћушку и заповест! „форвертс!" устаде, ал јест! до њега седи ца ; >. Но он не изгуби присуство духа него вам се окрене натра п па врати ћушку официру оном који је њега ћушио рекавши: „Солдат кад се нађе у великој невољи сме и ретерирати" ! Дару се та досетка тако допадне, да га постави одмах за подофицира. ~Р Р

Прозаични иесник, Мој колега то вам је човек и сувише прозаичан а што је најчудније багп не воли тако песничка дела, јер вели никад нисам ни у мојим младим годинама, покушавао каку песмицу написати; еле једно вече седећи у пријатном разговору наше малено друштво (к-ски клуб) претресасмо млого што шта, дођереч и о „појезији" — ми женске мом колеги рекосмо да му пе верујемо да није у свом веку покушавао „стихотворство", или баш није имао песничког полета нити мисли песнички — но то му баш не беше по вољи те рече да ће он нрвом приликом песму створити, даље рече да он баш није тако прозаичан као што изгледа — и он је реч одржао — сутра дан добих ову песму и ни мало нисам се изненадила, јер та ме песма увери да је колега и сувише прозаичан ево песме те. Госпо колега У четвртак — при свршетку дапа Купио сам овај пар марама Моје „ребро" у посо с' задуби

Па ми немож мараме да руби А у вас је машиница нова Ко и ова марамица моја Па вас молим! — рад забаве само Порубљене пошљите и амо А' за ваше те искрене труде Вам ће увек захвалан да буде Н. Н.

Цар Никола и глумац А. Мартинов. За време цара Николе чувени дворски комичар у Петрограду А. Мартинов обрати се једном на министра кнеза Волконског, са молбом, да му због нарушеног здравља, даде отпуст на неко време и малу новчану припомоћ, како би могао ван Русије мало путовати, но буце од министра кнеза одбијен. Мартинов није се дао тако лако одбити, знајући да цар Никола посећује овда онда министра кнеза згодном приликом нађе се у министровом предсобљу, хотећи ту цара дочекати. Цар Никола нролазећи мимо њега рече му : Мартинове шта ћеш ти овде? Ваше величанство хоћу по други пут да замолим министра за кратак отпуст и за малену вовчану припомоћ. Ходи са мном ја ћу за тебе говорити миеистру. Тако цар праћен Мартиновим уђс у министров кабинет, те рече министру: Довео сам собом једног молиоца, затим се цар окрену Мартинову те му рече: Сад мораш мене представљати —- Мартинов збуњено рече: Ваше Величанство то немогу, то незеам, јер се нисам никад ни у мислима усудио, на тако шта. Којешта — представљај ме како знаш, а све ће остати међу нама. Глумац се мораде царској вољи покорити, замоли од цара шлем, што му цар даде смејући а треба приметити, да је мартинов доста сувоњав а мала узраста био, те му беше шлем велик и широк наместивши се Мартинов подражавајући царев глас упита министра: Светлост, како сте задовољни са глумцем Мартиновом, па нечекајући министров одговор скине шлем поклони се цару те подражавајући глас министров рече. Ваше величанство ја сам врло задовољан. Мартинов опет метне шлем на себе, и за чудо једнаким царским гласом рече: Кад сте кнеже задовољни са Мартиновим то му што пре исплатити дајте хиљаду рубаља — затим опет скине шлем и гласом министровим рече: Ваше Величанство биће с места учињено Цар Никола се непрестано смејао и рекне напослетку кнезу министру: Кад ти је Мартинов у име моје заповедао то му што пре исплатити дај, — јер он као ненадмашени комичар то заслужује. — Хвала ти Мартинове што си нас забављао, буди ваљан и чувај твоје здравље —■ I то му рече отпустивши га. Ово је сам Мартинов врло често и радо причао.