Starmali

114

Отаџбина ј' онда срећна Кад је свако благоснља. Овој земљи треба братства, А не натње од насиља. Твоји стари краљи знаше Боље нег ти данас грести, И држава била ј' јака, Без утвора и обести. Али, ка' што там' у лугу Нико тичиј' пој не пречи, Тако ј' свако зборит' смео Својим гласом. својом речи. Не искало с': Мапар буди! Већем: Својски земљу брани! И ми сви смо слошке црегли Да нас душман не стамани. Сећај с' краља свог Стевана, Па ЈГудвика, па Корвина, Кад би с 1 пошло старим путем Процветала б' домовина. Та ти имаш славних људи Земљица им буди дака! Ал ко слуша сад Сечиња И Етвеша и Деака? Њима с' дижу споменици (И заслужни јесу славља) Ал шта вреде спољни знаци Кад им с' наук заборавља. ПГто се љутиш, о Маџару, Кој' ми пример желиш бити, ПОДЈЖСПДЖ. Ипак има добри људи на свету! Стара баба Ева живила је у једној иовећој вароши, и то чак горе у таванској соби. Данаске је једва нодигла своје старе кости из ностеље; остала би била она још лежећи, да није морала сићи да купи мало млека, да скува своју „каФицу," јер то је била њена главна, и мал' не је дина храна. Улицом је брзо ишла, јер је дувао горопадан В1 Ј тар горњак, који у неколико маха мал што не обори ку кавну слабу старицу, — и кад се враћала из млекарнице таман стиже до прага куће у којој је живела, а она осети, да је у прсима нешто стеже и загушује, а кад по^е горе уз степенице, ту навали на њу жесток кашаљ. „А шта је то, баба Ева? Ви сте баш изнемогли!" тако јој рече др. Симић, адвокатски веџбеник, који је становао у истој кући у нрвом спрату. Он је засгао кад је старицу срео, и сажаљевао је што се тако пати. „Изнемогла богме, господине! До сада сам се отимала и отимала, — али ево сад већ видим да ми је близу крај." То рече, на се опгт зацени кашљати. „Али за бога, бар по таком времену не би требало да излазите из куће." „Е мој, господине! не би требало, не би требало, —

Што се љутиш, кад ме видиш Де ја чиним то, што и ти? Ти свој језик, своје име Љубиш силно, љубиш чисто, Па је л' право да ме гониш Кад ја чинпм ово исто! Свог језика ја с' пе стидим, Њим се дичим, њим се хвалим; Заклела ме мајка моја Да се од њег не удалим. Српскк дишем, српски нишем, Невам, зборим, богу с' молим, А у српство № ми дирпе Српски ћу му да одолим. Мој је парод патник тешки, Многи гром је на њег грув'о, Многе хале на њег пале, Ал је језик свој сачув'о. Што не могли кроз векове Турски коци и анџари, То ће и вам залуд бити, Верујте ми, о Маџари! Што желите неће нићи, Ви не знате шта сејете; Погледајте семе боље, Да с' за рана покајете. Пријатељ вам ово збори, Отворено, јасно, гласно, Пријатељ је, јер говори Сад — док јоште није касно. н. Р. н.

то ја и сама видим. Али ето ја сам вам сама саморана, никога немам ко би ме нослужити хтео. Жалосно је то, кад бог коме узме сву децу, својгу и пријатеље, а њега заборави на овоме свету Мене је баш заборавио, — а невоља сваки дан све гора. Што сам имала неку мраку, још два три дана па ће се и то са свим истрошити. А у сиротински завод неће да ме приме, јер, веле, нисам овдашња." Старица је плакала, а др-у Симићу беше тешко на срцу — куд ћеш горе невоље, него старост бсз потпоре и помоћи. Кад би јој само могао што учинити, он би радо учинио Али и код њега је било „шго куц то муц." Расгаде се са баком, и док се она полако пењала, он је премишљао, не би ли јој каквим лукавством и мајсторијом што помоћи могао. Тета Дока, баш се силазила доле са степеница, где је неку партају послуживала. На уснама Симићевим заигра неки несташан осмејак. Ова часна жена, таман је згодан сасуд, да његову мајсторију у себе нрими. И он намигну на тета Доку. Ова је таки схватила, да се тај миг односи на баба Еву, чије се кашљање још и сада чуло, па ће рећи: „Но, и овој је већ душа у носу. Али баш би и ваљало, да је бог нрими, да се не мучи. И 'нако нема никога, ко би за њом нлакао Сачувај боже свакога таке сиротиње" Др. Симић удеси некако свечано озбиљно лице, подиже обрве и нос, ушиљи уста, и метувпш тајанствено прст