Starmali

,,СТАРМАЛИ" БРОЈ 33. ЗА 1883.

267

већ једанпут почне и вино боље трошкти. У Београду влада народни обичај, да опозицијоне листове угушују, а време би било, да и писце тих новина почну већ једанпут угушивати, и то било салветима или прекпм судом. Тако би ми оида и у томе погледу вапредовали и временом до највишег шиљка савршенства свога дошли те би нам онда сви остали европски и мађарски народи завидети могли и онда би вам тек сијнуло право „Видело", које „Заставу" назива „крпом", ваљ/1а за то, што га она тако брише, јер прашњаве и прљаве мебле само добром и чистом „крпом" бришемо, али кад је који мебл труо и кад га је цр воточина ојела и кад се напунио безобразних стеница овда већ ни „крпа" не помаже, него такви мебл ва ља сналити. да нас не срамотеи да нам не кужи ваздух. Но кад емо овако појетично сравнили „Видело" са неким меблом, очда би ваљало фигуру ту довргпити и рећи какав је то мебл ? Да ли је сто, или кревет, или какво канабе или „нахткастен" или други, о в о м е сродан намештај ? То је врло тешко изнаћи, и то баш за то, што је тако труо, искрхан и оклепан. По томе, што четв о р о н о ш к'е пузи, рекли би да је сто ; али судећи по томе, што служи трутовима за подлогу, могло би се узети да је кревет; узимајући пак у обзир, да су се око њега скупила господа, која на меканом седе и ништа не раде, рекли би да је неко комотно канабе; а опет с друге стране мора се човек и на то обазрети, што „Видело" спомиње све неки преки с у д, и вели да је тај суд з а нужду сад проглашен, могли би га узети за Максим сам себи не вероваше, и упути се управо к попиној соби. Куп! куц! на врата. Одзив: Слободно! — А, на здравље и добар дан господин' попо !, а зар Ви сами без гостију? — Па нисам Максиме сам, ето ти си ми сад дошао. — Попа, који је већ међутим био приправио подобар бокал с вином, рече лакомом мукташу Максиму: „Максиме, лези ту на патос" — а наш Максим као да је знао шта ће бити, није се ни најмање устручавао, него легне на патос и одма зине, з попа узе бокал па и онако без левка преточи у звонара похваледостојну количину вина, — само је две три паузе начинио, да се Максим мало одмори; али је ипак цела ова операција за пет минута свршена била. Како је сад Максим изгледао, то може свако себи лако представити. И тако кад је попо свој посао свршио, заповеди да му се донесе неколико сувих тикава, па кад је то добавио, угури тикве заједно са спавајућим пијаним Максимом у своју велику земљану пећ а отвор од исте добро затвори тако, да ниједан зрачак светлости у нутра није могао пробити. Кад је с тим готов био, позове Максимову жену и каже јој шта је урадио. Жена Максимова из свег срца благодарећи господину попи на тој велеважној услузи рече. Сад ћу ја њега

„н а х т к а с тн", а најпосле око њега су скупљена господа министри, који имају столице своје (министарске), на које они тело своје спуштају, те је тако „Видело" управо рећи нека министарска телес' на столица, на којој седећи изручују онп своје виспрене чланке, од ко.јих свакога да бог сачува! Ал да се манем овако нежне појезије и овако финих фигура, него да се сетимо, да има и п р о з е на свету, те да се сетимо Абердаровог мидера и његових п е с а м а . Песме су као што је познато, с т е г н у т начиа писања, где је човек ограничен на известан број слогова и стихова, а то је од прилике и дефиниција м ид е р а, јери ту је човек ограничеп и стегнут. Тако о гр ани ч е ни људи имају живу фа нта з иј у, силу уображења и од тог свог уображења живе они тако исто, као чиз ;ар што живи од телеће коже, к >лар од левче и еаплотака, а бирташ живи од јела и пића. До душе и други људи живе од јела и пића а нису за то сви људи бирташи, н. пр. калуђери и ако се зна, да многи манастири точе пиће и да увек имају (мушких и женских) гостију. Но ја сам опет прешао у појезију и у нека сравњивања, па се бојим да ћу доћи најпосле и до тога да покушам и „Виделов* безобразлук с чиме да сравњујем, а овако ће ми се и мало дете смојати томе покушају, јер „Виделов" се безобразлук не да ни с чим сравнити. С тога ће боље бити да престанем даље писати јер ће ,,Видело" онда и „Стармалог" назвати ,,крпом' : или „салветом", а ви сви добро знате, какву улогу „салвети" у Србији играју. Дб. научити памети, неће тај вино више ни окусити! — па после неколико сати, кад је но прилици мислидп да се може Максим од лупе иробудити, дође к отвору од пећи и почне лупати. Максим се на ту лупу пробуди и почне око себе пипати, и кад на велико чудо увати за саме празне тикве — за које је он држао да су мртвачке главе — он поче сам себи говорити: Та одкуд Максима у костурницу да саране! кад је његова вамилија тако сиромашна! — Он би још бог зна којешта морогао, али његова голубица опет куц на отвор, а Максим се продере: „ко си ти?" што тако клопараш; зар човек ни у гробу нема мира? Жена на то променутим гласом одговори: „Ја сам душа, која носим мртвима јести." Шта, јести? одговори Максим, бре торњај се одатле, ако ниси донела што пити, да се ниси усудила унутра ни долазити! Сад је жена видила да ту нема више никакве помоћи, отвори пећ и пусти Максима на поље. Од то доба нити је поп Милан, нити је жена Максимова настојала, да Максима од те његове страсти одучавају, а Максим се зато опет увек код свог попе нажао кад год је чуо „многаја љета", ту је живину ранио а себе појио, — „што је дикла, навикла." Осек, мвсеца новембра 1883.