Starmali

254

„СТАРМАЛИ" БР. 32. ЗА 1885.

У очи светог Илије извадио се Мирко за калфу. Ката се натукла у нове хаљине. Јуче је ускочила Милева за Милутином, а била је с другим момком већ под прстеном. Даница је изишла на глас.

1п с1еп Аи^еп (Јез ћеШ^еп ЕНаз ћа! 81сћ М1гко Гиг е1пеп (тезеПеп ћегаиз§епоттеп. Б1е Ка1а ћа4 81ећ 111 пеиеп ШеМегп иБегвсћ1а§еп. бев^егп 1Г.4 МИеуа пасћ МЛикхп е1п§е8рпш§еп ипс! луаг <1осћ тћ ешет апсЈегеп Јип§1т§е зсћоп ип1ег Дет Кт§е1 Б1е Вап1са 18*1 ап сће 8Итте ћегаизцекотгпеи. Милисав.

Ја би дао сваком своје, свакоме би реко, што је, какав имам суд: не бојим се галерије; ал не могу, јербо ми је голубија ћуд. Ја би реко Шимазури, кад се, нако разузури, да је збиља луд; да у вега мозга није: ал не могу, јербо ми је голубија ћу. Ја би реко и баруеу, и неговом повом чуну, „у таман ти труд, и све твоје срмажије;" ал не могу, јербо ми је голубија ћуд. Ја б' у брке реко Фрању, црвоточне бачве врању, „издаје те суд, зар не видиш да већ гније?" ал не могу, јербо ми је голубија ћуд.

Голубија ћуд. И Чиви би смио рећи, а с мегдана не утећи : „А Јис1 ћ1еЉ4 а Јис1, ко још с тобом ићи смије ?" ал не могу, јербо ми је голубија ћуд. Ја би реко „мој Давиде, нек те кољу буве гњиде, кад си пуст и луд; теби треба силенције:" ал не могу, јербо ми је голубија ћуд. На Нику би сав с' изврзо, „ето си се цио смрзо, ладан ти је кут; тражи мандат, да те згрије : ал не могу, јербо ми је голубија ћуд. Ја би црном калајџији: „на ибру си ти нужнији, па срећан ти пут, гди се траже калај — лије:" ал не могу, јербо ми је голубија ћуд.

Ја би реко моме Јози: „лост ти сена треба кози, кад зашкрипи студ; чувај луку ћоппНт — није:" ал не могу, јербо ми је голубија ћуд. Ја би Васи реко добро, да је давно бостан обро, пошав на кривуд: па сад заман ноге крије ал не могу, јербо ми је голубија ћуд» Ја би јасно реко Јови, сад на глави да зачлови, као колац крут; у њег' више вере није: ал не могу, јербо ми је голубија ћуд. Ја би блатском: „драги брате, већ си клопав, није за те наджупански скут; држ' с' и даље штипендије.-" ал пе могу, јербо ми је голубија ћуд.

застаде Даницу саму. Главу је тужно оборила, у рукама је држала изложбени албум, на уснама лепршао се горак осмејак — но из очију је опет вирио зрачак обновљене наде. III. Госпођица Иванка беше у великој неприлици. Добро срце њезино желило је свом снагом, да другарици помогне у несрећи, а урођена досетљивост и жива машта њезина створила је одмах и план за то. Друго је дабоме питање, ко ће га и како ће се он извести. — Она у првом свом одушевљењу није ни промерила све тешкоће — и то јој сад задаваше бриге. Изложбени албум сетио је срећака што се продаваше по форинту комад овога пролећа и по њиховом селу. Такрву срећку узео је зацело и г. Машић. А баш и да није, шта то чини! Даница га воли, и он је ваљан момак, Па што неби немилостиву госпођу мамицу и обманули ! • . . мислила је она. Требало је дакле госпођи Чигрићки онако случајно, но из поуздана извора пустити ј уши, да је Машић са таковом срећком добио десет хиљада форината, а остало би Чигричка својом промућурношћу и сама у ред довела . . ■

То беше њезин план. Ио у извађану беше чвор! Требало је наћи овај „поуздани извор," а то баш није лако. — И Чигричка је истина, створење женскога пола и „жена од речи," али увек по себи суди, па јавно исповеда, да женама не треба увек веровати. Мушки су, вели, тек мушки, па им човек може пре веровати, нег' женским торокушама... Штаћемо! Свако суди по своме искуству и уверењу. па тако и госпођа Чигрићка! . . . „Поуздаии извор" мора дакле бити свакако мушка глава, и то глава озбиљна и карактерна човека. И то даде госпођицу Иванку у бригу. „Лако би ми било замолити у шали каквога шарлатана или бар шаљивчину, да ми учини ту услугу. Али озбиљна човека за то наћи тешко је." Да замоли свог стрица, испсовао би је поштено. . . Ни друге старије људе није смела да замоли; а од млађих је опет тек он. . . И ту норумени. „Не, то никако ! Ваљда још да помисли да —" И ту опет порумени и застаде. (ПлодужиКе ее).