Starmali

10

„СТАРМАЛИ" БР. 2. ЗА 1887.

држава, долазиће их још више, те ће и одатле утицати држави прихода. Напослетку можемо на рецепт гладовања узети патент, па ћемо моћи тај патент даље продати, н. пр. Србији, (јер ће на жалост и њој тре* бати) те ће и од туд бити прихода. Разуме се, да свакој напредвијој мисли треба времена, док је народ прихвати, па се ни ова мисао неће моћи усвојити одмах. А дотле, док то не буде, предлаже „Стариали", као прелазну олакшицу ово: Наша је главна несрећа што смо до сад и сувише узајмљивали, треба дакле да почнемо ми позајмљивати другима. Ми омо већ почели да позајмљујемо Србији жандаре ал треба ићи и даље. Дакле: Да позајмимо неке наше поштанске чиноввике, .те ће бити мање — проневера. Да позајмимо неке наше ноћне стражаре, те ће бити мање — крађа. Да позајмимо наше дипломате, те ће нам требати мање војске. Да позајмимо наше министре, те ће бити мање дефицита. Да позајмимо неке наше посланике, те ће бити мање несретних закона. Даље треба увести штедњу. Дакле : Нека влада не^троши на пузавце, јер ће они и без тог пузити. Нека влада не троши на разне листове, јер ће они и без тог лагати. Нека влада не троши на Босну и Херцеговину, јер ће нас те покрајине једаред и сувише скупо стати. Нека влада не троши на Чангове, јер се ни једна народност не отима за те људе, те ће они и без тога остати Мађари. Нека влада не троши више на интерес нашег државног дуга, јер и онако нећемо аикад платити капитал. Дабогме да треба повисити и пореза и то:

0

Нека се удари пореза на оне посланике, који посла другога немају, него да климају главом. Нека се удари пореза на оне, који подржавају данашње нездраво стање. Нека се удари пореза на оне, који пишу а ве зна.ју да пишу, као и на оне, који би знали, а неће. Напослетку нека се удари пореза на све оне, које хоће на народ да ударе порезу. Само тако можемо спасти, иначе ћемо за кратко време сасвим — „спасти". _|~

Д в о б о ј.

„Милева парохова кћи беше" тако ако се добро опомињем, почињаше причица једна, коју сам одавна читао, која се од ове битно не разликоваше, јер и име споредне јунакиње ове наше приче беше „Милева" а и као она парохова кћи. — Па јели чудо, што се ја и мој коншколар, — коме је као год и мени име Ранко, обоица смо синови Шајкашких официра, — у време божићњих одмора у њу, т. ј. у обожавану Милеву и преко ушеса заљубисмо, не, свако ће рећи, да би баш неприродно било, да се у њу као мачићи не заљубисмо. Еле, — што ми је и данас жао, — ми због ње поо тасмо суп арници и то такви, какове свет до данас љуће није познавао, сви досадањи од створења света беху спрама нас сушто смиље и ковиље, и ми клонећи се обазриво један другог, носисмо узајамну ту лудост нлшу, да иста тим већим шумом једнога на, површину избиЈе, и цео свет затресе.

Сомборијаде, Сомборски дописник под знаком □ види се, да је математички стручњак, јер све (с)лаже на к в а ц р а т. * * * Види се и то, да он за политични и друштвени морал ине брани, — апо својој п р о ф е с и ји он би баш морао да учи морал. * * * Кад би сад још ко вашао за вредно. да изнађе корен тога квадрата, видео би, да мора почети рачун из далека, — н. пр. чак из које вароши у којој је сад слога тако исто као и у Сомбору. * * * Исти дописвик вели за сомборску цркв. скупштиву, да је у њој било „само мало гунгуле;" — дабоме! по његовом ве л и к о-ки к и н д с к о м програму зове се то мада гунгула, а он је угледавши се на неке своје земљаке хтео са својом компанијом да направи од Сомбора другу Уљму; — но тај панчер а ј није му испао за руком. * * * С тога се љути на скупштинаре и вели : „мора да је у њима мишје срце" (тиме је хтео да мало

0 катастрофа наступи. Лицем на туцин дан нађосмо се обојица код заједничког нам пријатеља у месту Илије гражданина и купца К-ског, те не потраЈа дуго а ми као љути рисови ђиписмо један на другог. „Како смеш ти волети гђцу Милеву ?!" обрецну се он на мене. „А ко ти даје ту слободу, да ме то питаш, ти, ти, ои одговорих му. „Ко, но па моја љубавна песма, што сам јој синоћ сам у руке утутно, молим покорно" одговори он. „„Ха, ха, ал си леп, и љубавник и РозШоп с1' атоиг у једној особи, то је нешто ново, а драго ми је особито,"" рекох му ја на то. „Шта, та то је чиними се увреда, али чекај се само" . . . па полети мени у братски загрљај. „Мир свем премудрост прости интервенисаше браца Илија велико-купац К-ски. Зар не знате, ако сге Хришћани, да је данас свети Туцин-дан, да се не смете закике хватати. Него, ако тако баш један на другог мрзите, да би волели, да једног нема, а ви као поштени људи на мегдан с оружјем у руци, па нека олово решн, чија ће